Esej o starosti

„....NJEZINO LICE, KOJE JE BILO NEPOUZDANO KAO SLABO PAMĆENJE.“

Naslov sam uzeo iz knjige PRONAĐENO VRIJEME II Marsela Prusta. I u Prvoj i u Drugoj knjizi, Prust se, „pronašavši vreme“, čudi, zapanjuje, ne može da veruje, šta je vreme kadro da svojim protokom učini od ljudi. Došavši posle dugog vremena na veliki skup nekada mu poznatih ljudi, ima utisak da prisustvuje maskenbalu, nikoga ne prepoznaje, vreme je svima utisnulo na lica raznolike maske. Čuje imena ali nikako ne može da ih poveže sa osobama koje pamti kao sasvim drugačije. Pokušava da pronađe bilo kakvu sličnost, neki znak, crtu...koja bi mu dokazala da je to osoba koju je poznavao. Muškarci nose maske sa belim, sedim kosama, bradama, brkovima, nekima su stomaci naduveni ili otromboljeni, neki preživevši šlog jedva da mogu da vladaju svojim udovima. Vojvotkinju De Guermantes prepoznaje, njene oči su i dalje plavo zelene, nos kao u plemenitog sokola, prepoznaje i ona njega: „Mali moj otkada se nismo videli, gde ste se izgubili, Vojvoda prati i čita članke koje pišete.“ Ali i nju je samo zahvaljujući očima i nosu prepoznao. Ne može da shvati kakvim to ona jezikom govori, druži se sa Rachel-om koja je ružna starica, njoj je ustvari posvećeno veče, ona će kao slavna glumica te večeri recitovati pred nekada nedostupnim joj društvom, aristokracijom, krvnim vezama povezanom i isprepletanom sa svim vladarskim kućama u Evropi. Kao i Rachel-a i ostale žene su stare, izobličene, slojevi pudera samo povećavaju grotesknost njihovih lica. Trude se da raskošnim toaletama i dijamantima prizovu izgubljenu mladost ali bez uspeha. Nekada lepe i graciozne Kneginje, Grofice i Baronese, sada se batrgaju svim svojim moćima i mogućnostima ne bi li makar podsećale na sebe one nekadašnje. Bez uspeha! Marsel koji je svake sekunde prisustvovao svom starenju, ima utisak, varljiv, da je ostao nepromenjen, onaj isti Marsel od pre dvadesetak godina. Iluziju mu razbijaju rečenice: „On je već u godinama kada se...ne, ne priliči mu to s obzirom na godine...“ Pogođen tim rečenicama, u svoj toj gunguli, počinje da razmišlja o sebi, svom izgledu, ostarelosti. Naprosto ne može da poveruje da je ostario kada se seća mirisa i ukusa madlena kao da ih je jutros jeo sa belom kafom, pred očima mu je živica iza koje je prvi put video Gillberte-u u Combray-u, Vivona u njegovim mislima teče zelena ista kao što je nekada bila.

Kako sučaj ne postoji (o tome sam dosta i opširno pisao u PISMIMA TABUKIJU), ništa se na ovom svetu i u Kosmosu ne dešava slučajno, pre desetak minuta sam pročitao priču JULIJA ROMEN od Gi De Mopasana i u njoj na jednom mestu Mopasan kaže: „...velika glumica, Rachel-ina suparnica! Da je samo to! Mopasan kao da osluškuje Prusta ili kao da prati ovo što pišem, dalje kaže: „...uđe jedna mala žena. Bila je stara, veoma stara, veoma mala, a imala je sedu kosu očešljanu na razdeljak i sede trepavice-pravi beli miš...“ Zatim: „...Moje jadno telo ima šezdeset i devet godina, a mome jadnom srcu je dvadeset....“ Sećam se da je tetka moje žene, hrabra, snažna, samosvojna, „na svoju ruku“ žena, u svojim osamdesetim godinama izrekla sličnu rečenicu, bez onog „jadno“ telo i srce. „Čovek se može zaljubiti i u mojim godinama, srce mi nije ostarilo ali pogledajte na šta ličim! Izborana sam, koža mi je kao pokvašen i izgužvan pergament, noge me bole, jedva hodam, sve na meni visi, muka mi je da se pogledam u ogledalo.“

Na zidu u našem tz dnevnom boravku, jedna ispod druge vise uramljene male požutele fotografije moje žene i mene iz vremena kada smo imali oko tri, tri i po godine. Ja sam bosonog dečaćić u kratkim pantalonama sa tregerima, u rukama stežem velikog plišanog medu a osmeh „od uva do uva“ mi je na licu. Ja današnji sam njegova/moja budućnost! U PISMIMA TABUKIJU sam negde napisao da je budućnost vidljiva tek kada prođe, kada postane prošlost. Počinjemo da starimo od trenutka začeća. Davno, rezigniran, prepun strahova i fobija, napisao sam: „Rođenjem, smrt u nasleđe dobijamo.“ Takođe sam nekoliko puta na raznim mestima spomenuo svog đeda strica Milića koji je klešući nadgrobnu ploču za svoju ženu i sebe, iznad mesta gde će stajati imena i godine, urezao natpis: „Oj starosti čovečija nakazo.“ Tja, treba stariti dostojanstveno, boriti se protiv fizičkog starenja je Don Kihotovski posao.