IMA JEDNA...

„krčma u planini“, autor pesme koja je u međuvremenu postala opšte prihvaćena, postala tz narodna pesma, nastavljajući je, eksplicitno tvrdi da: „vide joj se svjetla dole u dolini“. Ime/naziv planine (gore) i doline (dole) ostaju nam nepoznati iz razloga što autor očigledno ne želi da se bavi topografijom. Iz nastavka će se shvatiti da je to sasvim druga priča, teška i tužna, Dert na delu. Ali idemo po redu. „Ko po krčmi šeće“, peva autor, „i plećima kreće“ a ja moram (to je jače od mene!) dodati: da su samo pleća u pitanju, ni po jada, kretala je ona i svojim bujnim grudima/sisama i velikom divnom guzom ili (u narodu omiljenim izrazom za taj deo ženskog tela) dupetom. Iako shvatamo da se radi o ženi/devojci, autor u sledećem stihu i to razrešava: „To je ljepa Mara kći starog krčmara“. Pored već značajnih datih informacija, mogli bismo postaviti niz pitanja, poput: „ Krčma je (gore) u planini, kako, na koji način on, autor, dole u dolini vidi ko po krčmi šeće i plećima kreće“? Ili, da li je autor u krčmi u planini (koju je prvo gledao „dole u dolini) te sedeći i pijući pogledom prati kretanje pleća i svih ostalih delova tela ljepe Mare? Poslenici elektrodistribucije bili bi zaintrigirani „svjetlima“. Da li se Krčma ne vidi po danu i jarkome suncu, da li je noć jedina mogućnost da se (gore u planini) samo po svjetlima, vidi Krčma? Da li je Krčma okružena gustom šumom, zapitali bi se studenti Šumarskog fakulteta, te je to razlog zbog kojeg se samo noću po svjetlima može videti. Pitanja je bezbroj ali istina je na drugoj strani. Autor poetski, uvodeći u pesmu i planinu i dolinu, gradi priču o Krčmi i ljepoj Mari. To je ljubavna pesma par exelance. Neimenovane, planina i dolina „in the middle of the nowhere“ predstavljaju samo okvir/ram za za smeštanje/lokaciju Krčme a nadasve ljepe Mare. Iz nastavka pesme shvatamo da autor „okapava“ u Krčmi, opija se „kao klen“, prateći svaki pokret Marinih pleća, sisa i dupeta, ne nalazeći u sebi snage da joj uputi i jednu suvislu rečenicu a kamo li da joj izjavi ljubav. Stih „Bona Maro ja zbog tebe pijem“, potvrda je autorove alkoholičarsko/mentalne impotentnosti i kod ovisnika notornog prebacivanja razloga svoje utonulosti u porok, na drugoga, u ovom slučaju na ljepu Maru. Ovo već spada u domen psiholečilišta u Palmotićevoj. Zanimljivo je međutim, iako nema preciznih podataka o vremenu koje je autor proveo posmatrajući „dole u dolini“ Krčmu sa sve svjetlima (gore) u planini ili vremenu koje je proveo u Krčmi opijajući se („...ja zbog tebe pijem“.) i prateći kretanje Marinih pleća, zanimljivo je dakle, ako je „Mara kći starog krčmara“, pa pod pretpostavkom da je stari krčmar Maru dobio u četrdesetoj godini a u trenutku dok autor peva svoju pesmu ima devedeset godina, onda Mara nema ispod pedeset! Mara je zasigurno počela da radi, služi goste u krčmi još kao devojčurak. Zašto je autor protraćio tolike godine prateći kretanje Marinih pleća, obeznanjujući se od metil alkohola? Zaključak: Mara autoru/ovisniku služi samo kao opravdanje pred samim sobom a to opravdanje želi i nama da naturi, nepotrebno optužujući Maru, s kojom osim naručivanja pića verovatno nije razmenio ni jednu rečenicu. P.S. Postoji i MOŽDA. Možda bi se Mara i udala za njega (autora) da je zaprosio? Možda bi on (autor) prestao da pije posle njenog pristanka i preuzeo životne odgovornosti? Možda bi se Mara samo nasmejala i odmahnula rukom, naviknuta na svakojaka muška dobacivanja? Možda bi ga oterala u P.M.? Možda se u međuvremenu dok je autor pratio kretanje njenih pleća, udala i rodila dva sina i tri kćeri? Sigurno je samo jedno, autor je notorni nelečeni alkoholičar koji svoju zavisnost pesmom svaljuje na nejaka ženska pleća. Ergo, pogledajmo se pre nego što bilo koga optužimo za svoje nedostatke, mane, nesposobnosti.... P.S. 2 Prethodno sam napisao u želji da pokažem/dokažem da se pored eseja o Prustu, Džojsu, mogu pisati i eseji o ordinarnim životnim situacijama.

U ZEMLJI ČUDA ANICE VUČETIĆ

Tripartitna, ja bih rekao troslojna, višeslojna video instalacija „Putovanje“, „Sanjam“, „Sekund i po“, Anice Vučetić u Prodajnoj Galeriji Beograd je vanserijska izložba. Rekoh izložba ali je to mnogo, mnogo više od onoga što podrazumevamo pod imenom izložba. Deskripcija je suvišna ako otkrilivši crnu zavesu uđete u mračnu/neosvetljenu Galeriju i stanete pred monitore. Ne želim da odvajam radove ma kako me čak i Anica shvatila, oni su po meni jedan jedinstven koherentan rad, delo koje svojom višeslojnošću budi prezir prema našem svakodnevnom prolaženju i nezainteresovanom nevidenju tz ordinarnih stvari i situacija koje se, pokazuje nam Anica, mogu videti/gledati/posmatrati/samoposmatrati/sagledati i sagledavati na beskrajno mnogo načina, što bi rekli Monty Payton-ovci: „And now something different“. Prizori zaboravljenog „noćnog“ mora, svetlucavih talasa, svetala na zaboravljenom rtu, kišnim kapljicama zasutim prozorima, kroz koje vidimo kako promiču nejasne konture drveća, pejsaža, nepoznatih a istovremeno mutno poznatih, više puta viđenih, doživljenih na bezbrojnim putovanjima, pločice javnog(?) kupatila, svetlost koja kroz oktagonalni (?) prozor na kupoli, dozvoljavaju i ne dozvoljavaju naš ulazak u Anicine snove, „nemoguće (?) lebdenje u prostoru svoje sobe“..... Anica i ovog puta uspeva u istraživanju sopstvene energije, imaginacije, traganju, po ko zna koji put, i otkrivanju svog duhovnog središta. Put je to kojim će ona po sili unutarnjih zahtevnih poriva, još dugo ići, nezadovoljna dostignutim. Shvatajući svoj rad/radove kao pustolovinu, i dalje će tragati za samospoznajom (koja sobom donosi i spoznaju sveta oko nje), neminovna iskušenja je neće sprečiti da ide ka inicijaciji, ma šta ona bila ili kako je Anica vidi ili zamišlja. Putuj draga Anči, sanjaj, lebdi, hrli ka Kosmosu iako si deo njega, rastvaraj njegove bezbrojne zavese i preskači prepreke koje pred tebe postavlja.

KAKO SAM POSTAO AUTONOMAŠ Idite u Novi Sad i obratite se prvoj osobi na koju naiđete bilo kakvim pitanjem. Ono što je nezamislivo ili veoma retko, u tragovima što bi rekli hemičari, u Beogradu ili ostatku Srbije, moguće je u Novom Sadu. Ta osoba će vam na najljubazniji način pomoći ili će vam ljubazno objasniti gde i kako ili kome je potrebno da se obratite. Ma šta trabunjali ovdašnji političari o Vojvođanima, ma koliko se posle ratova (koje Srbija nije vodila) u nju (Vojvodinu) slilo i ulilo izbeglica i ostalih dođoša, ništa i niko nije uspeo da pokvari i zamuti iskonsku civilizovanost i kulturu ponašanja ovih divnih ljudi. Pametni dođoši (a nije ih malo) se nisu asimilovali ali su prihvatili način i manire ponašanja svojih domaćina. Volim što živim u Beogradu, volim mnoge ljude (prvenstveno žene) i mesta, kafiće, kafane (one retke koje su opstale) u njemu ali! Iako se stanje popravlja, iako je Beograd proglašen za grad No1 za zabavu i provod, većina ljudi ne voli svoj grad. To se najočiglednije vidi u prljavštini i otpacima koji su mal’ te ne zatrpali prestoni grad. Odnos prema bližnjem a posebice prema nepoznatom, je katastrofalan. Seže do ubistva. Osmeh je u Beogradu tako retka stvar kao da je Endorfin hirurškim putem odstranjen iz njegovih žitelja. Svuda i na svakom mestu srećete namrgođena lica, škrgutanje zubima, zakrvavljene oči i poglede, da vas strah uhvati. Haj’mo malo o administraciji, šalterima na prvom mestu. Posle čekanja u nezamislivo dugim redovima, stižete pred šalter, pošte, banke, opštine, policije, suda.... i? Preko puta vas iza šaltera, nalazi se osoba (pol nebitan) koja vas apriori mrzi, mrzi posao koji obavlja (retki izuzeci potvrđuju pravilo) a silna je i nadmoćna jer ste vi došli kod nje da tražite ovo ili ono. Obraća vam se kao nižem biću, insektu, nervozna je i jedva čeka da vam vidi leđa. Ono „mi smo tu zbog vas, mi služimo i olakšavamo život narodu“ je šuplja floskula kojom se pred izbore sakupljaju poeni od beslovesnih birača. A populus ponizan do ljigavosti, nesrećan i zauvek ponižen, prima to kao nešto normalno, kao „pa ne mož’ drukčije da bidne, vlast je to.“ E zato sam od prošlog meseca (Novembra 2009) postao iskreni AUTONOMAŠ. Sticajem okolnosti a moj život je sav sačinjen od sticaja najneverovatnijih okolnosti, skoro ceo prošli mesec sam proveo u Novom Sadu. Idući peške, što zbog zdravlja, što zbog činjenice da su mi posle Beograda, udaljenosti u Novom Sadu kraće od uobičajenih šetnji pored Save, radi posla koji se nije mogao odložiti, obilazio sam razne institucije: Zavod za zdravstveno i invalidsko osiguranje (dva puta), Katastarsku upravu (dva puta), Upravu prihoda (tri ili četiri puta, jer je službenica koja je trebala da mi „uradi posao“ bila na godišnjem odmoru), Glavnu Poštu i Poštu iza Limanske pijace (nekoliko puta), Ispostavu Opštinske uprave na Limanu (tri puta), Sud (najmanje dva puta), Upravu za socijalna pitanja (dva, tri puta), Gerontološki centar.... i pazite sad! Svi su se prema meni odnosili nepojmljivo ljubazno i predusretljivo. Reč je, ako nekome još nije jasno, o službenicama i službenicima državnih ustanova! O Dio! Niko od njih nije pokazao ni trun nervoze, službenica u Glavnoj Pošti mi je čak popunila jednu uplatnicu dok sam ja popunjavao drugu, zbog moje greške napravljene usled stresa i umora. Niko od ljudi u redu koji je vijugao poštom usmeren plavim trakama sa obe strane, nije protestvovao, nije dobacivao, nije čak pokazivao nestrpljenje. Jel’da se može i tako! Čovek se oseća čovekom, poštuje se njegovo dostojanstvo. AUTONOMAŠ sam postao pre svega zbog prethodno pomenutih ljudi, žena i muškaraca, službenica i službenika državnih ustanova, zbog njihove ljubaznosti, predusretljivosti i predanosti poslu koji obavljaju, ali i svih drugih koje sam godinama sretao i sa njima komunicirao na pijaci, ulici, kafićima, trgovinama i prodavnicama, autobusima.... Ne „lakiram“ stvarnost, vojvođansku, novosadsku, iznosim svoje iskustvo. Kam’ te lepe sreće da se to kao neki pozitivan virus prenese na Beograd i Srbiju. Uzalud se nadam! Kao da je neki veliki POVODANJ (Ivo Andrić) još nekada davno a to se nastavlja do dana današnjeg, noseći sve pred sobom, svom silinom u Beograd i Srbiju naneo svu moguću prljavštinu, otpatke, primitivizam, pakost, zlobu i mržnju. Ostajem da živim u Beogradu, bacam otpatke i đubre u kante i kontejnere, ljubazno pozdravljam komšije, ne pljujem po ulici, ne šaram po liftovima i zidovima (sa zadovoljstvom i nekom vrstom ponosa, izuzimam Blokovske majstore grafita), ali čvrsto ostajem vojvođanski AUTONOMAŠ!

TEKST NAPISAN ZA OTVARANJE RETROSPEKTIVNE IZLOŽBE VESELINA DRAŠKOVIĆA

VECKU DRAŠKOVIĆU

Septembra ove 2009-te, navršilo se 40 godina od kako smo Veselin Drašković, Vesa, Vecko, kako sam ga zvao, i ja, upisali Akademiju likovnih umetnosti. To je čitav jedan život. I na Akademiji ali i van nje, bili smo i ostali prijatelji. Nismo se viđali svaki dan ali kad god bi se sreli, izgledalo je kao da smo se malopre rastali. Još na prijemnom smo se sprijateljili, privukao me njegov jedinstven duh ali moram priznati i njegov način crtanja, slikanja, posmatranja i sagledavanja sveta oko sebe. Mnogi su ga videli kao čudaka, simpatičnog i luckastog ali čudaka, čoveka koji se nije uklapao ni u jedan kliše. Vecko je na neki način i bio takav, čovek van svih klišea. Ali niko nije mogao da odoli toplini i ljudskosti koju je širio svojim duhovnim i mentalnim ustrojstvom. Evo jednog primera. Dve godine sam ga vodio u Gračanicu u Likovnu koloniju. Prve godine, a Vecko je po svom običaju odlazio i slikao na licu mesta, ovog puta u Porti manastirske crkve, zazvonio mi je mobilni, bio je Vesa: „Miško, neka baba hoće da me istera iz Porte.“ „Dolazim odmah“, rekao sam. „Baba“ je bila Igumanija, niska i stroga žena, gustih crnih obrva. „Mati ovo je moj kolega, prijatelj i jedan od najboljih srpskih slikara“, rekao sam joj. Vecku se videla samo glava zarasla u kosu i bradu. Bio se smestio iza nekakvog žbunja, poređao platna i čučeći slikao svoju viziju prelepe građevine. „Izvini sine, rekla je Igumanija, mislila sam da si neki...“, a mogu li da vidim šta slikaš’“ Rekla je baš ono čega se Vesa klonio još od Akademije. Čim bi neko pa bio to i profesor stao uz njegov štafelaj, Vecko je prekidao da slika. Ja sam bio jedan od retkih kojima je to dozvoljavao. „Videćete kad završim, sada još nema šta da se vidi“, nije želeo da bude grub. Igumanija je slegla ramenima i pozvala jednu iskušenicu. „Hoćete li da popijete rakiju, našu domaću ili kafu?“ „Može rakija, a za Miška kafa bez šećera“. I sad vidim njegove oči koje su kao i uvek izgledale istovremeno i nasmejane i začuđene. Idućih dana i iduće godine, svi su, počev od Igumanije, monahinja, švedskih vojnika koji čuvaju manastir, zaposlenih u Domu kulture i Radio Gračanici, pa do konobara, prodavaca cigareta, naprosto počeli da ga obožavaju. Kada sam posle njegove smrti otšao u Gračanicu, video sam i shvatio da im svima nedostaje Vesa i njegovi kalamburi, njegova duhovitost, usmerena da zasmeje i zagreje, nikada da povredi. Prisećali su se njegovih „štosova“, prepričavali ih a na svečanoj večeri, direktor Doma Kulture je održao topao govor i zamolio prisutne za minut ćutanja u spomen na svima nam dragog Vecka.

Mnogim je smešnim, komičnim, tužnim i svakakvim drugim događajima bio isprepletan njegov život, mnogo je anegdota koje će se dugo prepričavati kad god se pomene njegovo ime. Evo nekoliko, sigurno nepoznatih većini vas. Bilo je to davno. Hranio sam spanaćem sina koji je imao godinu i po dana, uskoro će napuniti 33. Čuo sam zvono na vratima, bio je to Vecko. Nisam imao pića u kući pa sam ga zamolio da nastavi moj „posao“, a „ja odoh u prodavnicu „. Nemoj da brineš“, odgovorio mi je. Kada sam se vratio zatekao sam ih obojicu spanaćem umazanih lica i odeće, gušili su se od smeha, jedva sam uspeo da im privučem pažnju. „Nisam imao pojma koliko je zanimljivo slikati spanaćem i to u duetu“, smejao se Vecko. Ili, sedimo i slikamo u Galeriji Doma kulture u Gračanici, noć je, negde oko ponoći, kada Andri jednom od zaposlenih u Domu, zazvoni mobilni. „Ne mogu da verujem“ usklikne Andra, „neko mi je uplatio kredit od 1000 dinara“! Obradovano je još nekoliko momaka a onda je zazvonio i moj mobilni. I meni je bilo uplaćeno 1000 dinara sa sve podacima o broju transakcije i obaveštenjem od Telenora da mi je kredit uvećan. Ali jadac! Meni je na ekranu pisalo Veckovo ime. Nisam hteo da ga otkrijem, pustio sam da on to sam učini kada bude smatrao za shodno. Našem kolegi Budi poslao je poruku da je njegov broj izvučen u lutriji Telenora i da je osvojio pet tona uglja. Buda se već spremao da zove ženu da očisti i pripremi podrum ali ga je naš smeh osvestio. „To može samo Vesa“, bio je njegov komentar bez ljutine u glasu. Buda ga je inače pozvao u Toponicu gde je vodio likovnu koloniju u koju su u terapeutske svrhe bili uključeni i pacijenti. Vecko je jednom primetio čoveka koji se tiho primakao, stao mu iza leđa i gledao kako slika. Prestao je da slika i zapodenuo razgovor pitanjem: „A koliko si ti dugo ovde?“ Čovek je odgovorio: „Nešto više od 20 godina.“ „Pa ti mora da si težak slučaj“, rekao mu je Vecko. „Ne, ja ovde radim, ja sam lekar, psihijatar.“ Danima bih mogao da evociram raznorazne Veckove dogodovštine, bilo da sam bivao prisutan ili mi je on pričao o njima. Mnogo, mnogo mi nedostaje taj dragi čovek.

Voleo sam i volim njegovu umetnost. Vesa je bio „arhitekta“ slikarstva. Crtač bez premca. Projektovao je i gradio sliku, prethodno do tančina i iz svih mogućih uglova, sagledavši objekat koji je slikao. Pored uobičajenog vida, posedovao je i samo njemu dodeljen mentalni vid, sposobnost da uoči i detalje nevidljive običnom oku. Njegove slike, ne samo po mom subjektivnom sudu su remek dela. Bez obzira da li se radi o portretima, figurama, građevinama, šlepovima, pejsažima ili mrtvim prirodama. Sećam se njegovih velikih, zelenkastih, skoro monohromih, akvarela koje je radio čučeći, klečeći, sedeći ispred bronzanog Voltera u bašti vajarskog odseka. Ti akvareli su kasnije bili postavljeni u izlozima FLU i nije bilo osobe koja bi ravnodušno prošla pored njih. Moj drug Vecko je bio pravi, istinski umetnik, radio je ono što je najviše voleo i najbolje znao, ne razmišljajući mnogo o svom mestu i položaju u umetnosti. Više puta sam to izgovorio ali ću ponoviti i sada. Veselin, Vesa Drašković bio je RASNI SLIKAR.

Srećan sam i zadovoljan što je ideja da se napravi retrospektivna izložba dela Veselina Draškovića, ostvarena, što možemo na pravom mestu, u Umetničkom Paviljonu Cvijeta Zuzorić, da vidimo opus jednog po mnogo čemu značajnog umetnika, slikara koji zaslužuje mesto u samom vrhu srpske likovne umetnosti.

Miško Petrović

U Beogradu 29.Oktobra 2009.

NI O ČEMU

Može li se pisati ili pre toga razmišljati ni o čemu, odnosno, ne razmišljati? Sećam se jedne table stripa od pre četrdesetak godina, iz Paris Match-a: na prvoj sličici čovek prolazi pored plakata na kojem piše JE PENSE, ALORS, JE SUIS, u prevodu na latinski to zvuči: COGITO ERGO SUM, poznato naravno. Čovek se snuždi, pogruži, „Ali ja ne mislim, dakle ne postojim! Ide vuče se dve, tri, četiri sličice i onda odjednom zastaje, ispravlja se i u oblačiću kaže: „Ali pomislio sam da ne mislim, znači ipak mislim, dakle postojim!“ Srećan i zadovoljan nastavlja put. Nije baš kao da je pisao Harms ali da nije i Harms pomalo izvikan?

Više volim Beketovo NEMUŠTO i Džojsove MRTVE. Uostalom koga briga šta i koga ja volim. Ipak, Borhes, Kiš, Eko, Prust, Robert Altman....Ko ne razume zašto sam Almana uvrstio u ovaj mini spisak, rado ću mu držati časove, besplatno.

Ovo nije PROGLAS, nije MANIFEST, a da li BAUK KRUŽI EVROPOM, životom garantujem da Evropom a posebno rodnom nam grudom, kruže horde BAUKA, AKREPA, KUKURAKAČIĆA i inih spodoba veštičje – vampirskog usmerenja i provenijencije. Usmereno i odlučno parazitski opredeljeni, piju nam krv priklanjajući se, ’ajd da ne kažem zapovjedima, već "dobronamernim" sugestijama svetskih eminentnih poznavalaca u trice i kučine umotanih humanitarija. Koja se tu lova vrti, zavrtelo bi nam se u glavi kada bi bar približno znali cifru. Bataljujem ovo! To nije NI O ČEMU.

Autobus firme „Krstić i sin“ zaustavlja se posle pet sati nestajanja od Beograda u motelu izvan varošice Džep. Nije vozio Miško, Miško, tj ja, sedeo je na izvaljenom sedištu sa nekom babom čije sedište takođe nije moglo da se uspravi, u krilu. „Krstić i sin“ tu imaju besplatnu klopu i daju nam pauzu od pola sata. Popijem produženi s mlekom, košta me skoro duplo više nego u Beogradu. Nikad više! Vraćamo se u krš pun kao „šipak pun koštica“, očekujem da krenemo, kad će kondukter: “IMA LI NEKO DA NEMA?“ Beograđanka koja sedi do mene, gleda me zblanuto. Većina putnika ga razume, razumem i ja. Mnogobrojne selidbe diljem negdašnje nam domovine, otac oficir i tako to, daju rezultate u najneočekivanijin situacijama. Objašnjavam Beograđanki da kondukter pita da li neko od putnika nedostaje. I ovo nije NI O ČEMU.

Da li je ovo l’art pour l’artisam, obično baljezganje, mršenje muda...tek da nešto napišem? Mož’ da bidne al’ ne mora da znači.

Crtica

LJUBLJENJE

Do 9. marta 1991 godine u Srbiji se ljubilo dva puta, u svaki obraz po jednom.

Tada na scenu stupiše BRAĆA (sestre samo deklarativno ako izuzmemo Danicu Drašković) i pored u vis dignuta tri prsta, uvedoše i troljubljenje. Kao, tri put’ bog pomaže, sa tri prsta se krstimo...sve do, mi smo nebeski narod i samim tim se razlikujemo od ostalih (kojekakvih) svetskih naciona.

Postoji bezbroj arhivskih snimaka o ljubljenju u oba obraza (ergo: dva puta!) kako na selu tako i u gradu. Dvaputnog ljubljenja ima i u mnogim domaćim filmovima iz doba pre 9. marta. Ljubili smo se dva puta kao što se francuzi oduvek ljube kada sretnu dragu osobu, čak sam mišljenja da su taj običaj doneli naši đaci školovani u Francuskoj posle I Svetskog rata.

And now something diferent ali ipak u vezi ljubljenja. Kod Srba i Rusa je dugo opstajao a može se doživeti/videti i danas u nekim krajevima zanimljive nam i raznovrsne zemlje Srbije, običaj da se muškarci ljube direktno u usta!? Doskora sam imao (kao kuriozitet) snimak/fotografiju (iz Paris Match-a) poljupca Leonida Brežnjeva i Eriha Honekera, samo što nije palo krljanje jezika. Imao sam nekoliko puta priliku da i sam to doživim! Š’a da vam kažem...bljak! Nisam mogao da se izmaknem ili pobegnem glavom bez obzira, iznenadilo me!

Poljubac je bre najintimnija stvar između dvoje ljudi!!! Pitajte prvu kurvu, prostitutku, javnu radnicu najstarijeg zanata na svetu. Popušiće vam, možete je jebati na bilo koji način ako se dogovorite ali da vam dozvoli da je poljubite u usta, ne, to ne dolazi u obzir. Usta uz uz usta, usne uz usne, preplitanje jezika, je vrhunac intime.

Ja lično zagrlim drage prijateljice i poljubim ih u obraz.

SIMON DE BOVOAR

DRUGI POL

ČINJENICE I MITOVI

Bolja potvrda o jednakosti polova, od suživota Simon De Bovoar i Žan Pol Sartra, nije potrebna. Dva snažna i ravnopravna mentalna sklopa, nisu ugrožavala jedan drugog, dopunjavala su se, to da. Ali!

Sveti Hrizostom a da i ne trepne, piše/kaže/veli: „Od svih divljih životinja najštetnija je žena.“ Ili moj antiljubimac, peobraćenik, Sveti Avgustin, koji je tvrdnjom da se svi rađamo grešni zbog greha Evinog/ženinog, zagadio vekove. To traje i dan današnji, poslušajte čak i pravoslavne vladike.

Pametni i „umereni“ skriboman Toma Akvinski, iznosi mišljenje da „je žena biće slučajno i nepotpuno.“(!?)

Ko od nas se ne seća Pitagorine teoreme, „Kvadrat nad hipotenuzom jednak je zbiru....? Ali poslušajte ovo: „Postoji jedan dobar princip koji je stvorio red, svetlost i muškarca i jedan rđav princip koji je stvorio haos, mrak i ženu“(!?) To su reči istog tog Pitagore. Pa onda sve gore jedno od drugog, Ksenofon: „Muž i žena su duboko strani jedno drugom“; Tertulijan: „Ženo ti si vrata od pakla“; ni Hesiod ne želi da ostane po strani: „Onaj koji se poverava ženi, poverava se lopovu.“ LEVIT, treća knjiga Pentatuha izjednačava ženu sa tovarnom životinjom. Apolon kod Eshila negira majčinstvo, kao jeb’o te, rodio me tata! Ima i relevantne podatke, Atinu je Zevs rodio iz sopstvene glave! Š’a mi napriča Belvederski?

Obrazovana, svestrana, istraživač, Simon De Bovoar ne zaboravljajući i ne ostavljajući po strani ni jedan izvor ili ličnost, posvećeno gradi „Kulu Vavilonsku“ tiranije kojoj su žene vekovima izložene od strane muškaraca. Ne zaobilazi Hegela i njegov stav o odnosu roba i gospodara, transponuje na odnos žene i muškarca. Nalazi nedostatke u Frojdovom tumačenju da „žena samu sebe vidi/doživljava kao obogaljenog (kastriranog) muškarca.“ Citira pojedine stavove Klod Levi-Strosa koji su ponekad kontradiktorni. Odnosi se s poštovanjem prema ličnostima i činjenicama, sa poznavanjem i čak ličnim iskustvima, verodostojno nas upoznaje sa položajem žene u različitim vremenima, sredinama, zemljama, kontinentima.

Nenametljivo ali ravnopravno, iznosi i stavove apologeta „slabog pola“ iz XVII veka: „Mulier perfetur viro scilicet. Materia: „quia Adam factus est de limo terrae, Eva da costa Ade.“ Loco: „quia Adam factus est extra paradisum, Eva in paradiso.“ In conceptione: „quia mulier concepit Deum, quid homo non potuit.“ Volim kako to zvuči na Latinskom jeziku ali ću ipak prevesti. „Žena je superiornija od muškarca.“ Materijalno: „Adam je sačinjen od blata, Eva od Adamovog rebra.“ Po mestu: „Adam je stvoren izvan raja, Eva u raju.“ Po koncepciji: „Žena je saznala boga, muškarac nije.“

Pominje zahtev Erazma Roterdamskog da se ženama omogući obrazovanje, Kornelijusa Agripu koji optužuje muškarce za tiraniju nad ženama, Voltera koji često ukazuje na nepravednost ženske sudbine, Didroa koji smatra da je inferiorni položaj žena stvorilo društvo (čitaj: muškarci)....

Kako protumačiti viševekovne budalaštine u vezi žena, u čemu je crkva, može se s pravom reći, prednjačila. Možda bi sve žene trebalo da služe samo za zabavu i „rasterećenje“ muškaraca a da ne bi bile nečiste/prljave, morale bi da bezgrešno začnu kao Mater Božja!? Ali kako bi onda bile i ostale svojina muškaraca?

Koknite me ako grešim ali moj čvrst i dugogodišnji stav po pitanju odnosa muškaraca i žena je, da je u osnovi svega (od Adama pa naovamo) strah od žena, od izneveravanja njihovih očekivanja, koja muškarci često preuveličavaju ne poznajući dovoljno žene. Gospođa De Bovoar na jednom mestu piše: „Žena je mnogo dublje razjedinjena u sebi samoj nego muškarac.“ Istorijski gledano a situaciju možemo smestiti i u današnjicu, veoma je mali broj muškaraca koji je uspeo da se izdigne iznad infantiliteta, da psihološki, psihički, mentalno sazri i prema ženama se odnosi s poštovanjem, ljubavlju, ulazeći s njima u odnose bilo kakve vrste, potpuno ravnopravno. Većina muškaraca svoju inferiornost spram žena, pokušavala je, pokušava i danas, da nadomesti hiljadama gluposti i imbecilnosti sve do ratova a najčešće sticanjem novca, bogaćenjem i lažnim osećanjem moći. Naravno, uvek će biti žena koje će to privlačiti ali je takav odnos lažan, proračunat i neprirodan. Ali to je sasvim druga tema. Strah, strah, strah! Muškarac će lakše podneti poraz od drugog muškarca nego nedokazivanje kod žene!