DRUGA KNJIGA, u nastajanju

ZORAN

Dobri moj i pošteni... znam da će se setiti našeg rano umrlog druga S. čije su ovo bile reči ali o njemu mislim na taj i takav način. Ja sam ovako ogroman, dubokog glasa, uopšte pojavom svojom, od mladosti privlačio pozornost svojom ekstrovertnošću a on dodaje: „Nemoj mi zameriti, i skoro egzibicionističkom sklonošću da po svaku cenu budeš u centru pažnje. Meni tvom drugu i iskrenom prijatelju nikada to nije smetalo, to je bio deo tebe, to si bio ti. Ponekad zanet i ponesen znao si da preteraš i onda sam osećao bol, ali i odlučnost da te odbranim, da prekinem ogovaranja, pljuvanja i pakosti lizguza kojih je oko tebe uvek bilo. Ali oni su tebi trebali, trebaju ti i danas, oni su tvoja publika.“ On je na neki način moja savest i možda baš zbog toga „bežim“ od njega. Znam da je u hiljadama susreta (godine su iza nas) sa „mojom“ publikom kada ja nisam bio prisutan, zdušno prekidao pljuvače, zavidljivce, ogovarače, tračare i raznosače abera. Nikad nije dozvolio nikome da mi vlas kose pomene u negativnom kontekstu, “Kaži mu to u oči“ govorio bi, nemoj ga meni opanjkavati a požmirepski mu se udvarati i lizati mu dupe kad si s njim.“ Pre neku godinu mi se javio telefonom i u dahu izrekao: „Evo sam sam sa sobom i kada bih kantarom merio vrline i dobra koja si toliko puta nesebično činio poznatima i nepoznatima koji bi ti se obratili i mane i gluposti koje si takođe činio, činiš i danas, tas sa vrlinama bi dobrano pretegao!“ “Da je samo ono što si meni još od mladićkih dana učinio i kasnije više puta mojoj porodici, i to bi bilo više nego dovoljno.“ „Evo sad mi pade na pamet ono kad si došao da me zamoliš da podržim tvoju nekadašnju studentkinju preporukom. Uradio sam to odmah voleći tvoju brigu i pažljivost, tvoj dar za nezaborav. Ispričao si mi da si je sasvim slučajno sreo u Grčkoj, da si joj se (i ona tebi) obradovao i kada si saznao u kakvoj je situaciji, rešio si da joj pomogneš i ne pominjući joj to. Dva ili tri meseca kasnije zazvonio mi je mobilni, bila je ona, zahvaljivala mi se na podršci i preporukama a ti znaš kako se ja u takvim situacijama ne snalazim najbolje. Ipak, promumlao sam da si ti taj kome bi se trebala zahvaljivati ako je to uopšte potrebno.“ Suze su mi pošle, meni ovolikom medvedu, dobro je što nije mogao da me vidi. Nastavio je: „Nikad neću zaboraviti tvoje angažovanje (u pravom smislu), guranje i pripremanje me za prijemni ispit 1969 godine. Malodušan, sedeo sam, jeo jabuke i pio Lozu, preko volje ti odgovarajući i učestvujući u pripremi, po meni tada, već izgubljene bitke. Po ko zna koji put se pokazalo da si ti bio u pravu i da mi je tvoja upornost iz temelja izmenila život.“ Nisam mogao a ni hteo da zaustavim ili prekinem tu bujicu reči, shvatio sam da on to mora da mi kaže po svaku cenu.

„Imao si i imaš nekakvo, kod ostalih ljudi zanemareno ili izgubljeno, čulo da osetiš tuđi bol, muku i nevolju. Onda kada J. i ja nesrećni, izbezumljeni i izgubljeni, nismo činili ništa drugo nego gledali jedno drugo suznim očima, nesposobni da prstom mrdnemo, pojavio si se! Smišljeno grubo si nas prodrmao i dozvao svesti a onda prijateljski i bratski pomogao, sada mogu da kažem, pokušao da pomogneš, tamo gde pomoći nije bilo, gde je nema i dalje. Hvala ti zbog toga.“

Retko se viđamo a nekada smo bili zajedno po ceo dan. Ipak to ništa nije promenilo u našem odnosu. Ubeđen sam da je naše prijateljstvo čvrsto i stabilno. Kako ovo zvuči građevinarski.

Rekao mi je da jedino što nije znao ni umeo da me brani pred drugima, bila je moja ogromna i neskrivena želja da se po svaku cenu nalazim pored moćnih ili poznatih. „Voleći te, mogao sam to da prihvatim kao činjenicu ali je i pored najbolje volje i htenja nisam mogao drugima objasniti i odbraniti te od ogovaranja i opanjkavanja. Ni sada ne mogu da shvatim da nisi svestan svojih vrlina i kvaliteta i beskorisnosti traženja potvrde od onih koji ti nisu ni do kolena!“

Žao mi je što se ne viđamo češće, ali u jednom periodu i kada bismo se sreli, izgledalo je kao da više nemamo o čemu da razgovaramo. Ne, ne krivim njega za to, bar pola „krivice“ pripada meni. Obojica bismo skretali pogled, razgovor nam je bio usiljen i nategnut.

Nisam otišao na otvaranje njegove izložbe pre dve godine. Jasna. a zatim i mnogi drugi su ga pitali, iznenađeni što me ne vide, a gde ti je Zoran? N. me je srela na izložbi R.L. pet minuta pošto ga je otpratila do autobusa. Rekla mi je : „Upravo ste se mimoišli sa drugom profesore?“ Odgovorio sam joj, da ne znam o kom se drugu radi, da ne znam ni kada je i gde bila izložba, da nisam bio pozvan, iako ona to nije ni pomenula. Ispao sam govnar! Nekoliko dana kasnije sreli smo se na Akademiji i pre nego je stigao da me pozdravi, zabobonjio sam : „Šalješ mi poruke preko one moje studentkinje, kritikuje me što ti nisam bio....etc., etc.“ Osećao sam se jadno dok sam to izgovarao. I sam znam da sam to uradio iz osećanja krivice i grižnje savesti. Priznajem, umeo sam da ga napustim kad bi se pojavio neko ko mi je u tom trenutku nešto značio. Nikada mi to nije zamerio. Rekao mi je nedavno: „Dragi moj, ja sam onaj isti M. , ako sam se i promenio, promenio sam se na bolje. Moja osećanja prema tebi ostala su i ostaće ista. Odavno vidim i osećam kako se nalaziš u nekakvom čudnom stanju iz kojeg, sva je prilika ne umeš ili ne možeš da nađeš izlaz. Žao mi je zbog toga ali znam da ti niko osim tebe samog ne može pomoći.“

Kako god, želim mu da bude zdrav i veseo i dugo, dugo da poživi.

P.S. Onih tri sata koje smo proveli pre nekoliko dana, izbrisali su svaki trag nelagodnosti i neprijatnosti koje smo obojica osećali. Ponovo smo to bili on i ja i zajedno! Ponovo smo mogli i umeli da razgovaramo kao nekad. Ništa ne zaboravljamo, pamtimo „kao slonovi“ ali o budalaštinama s jedne ili druge strane, nismo razgovarali. Zaista sam se osećao dobro i prijalo mi je da ga slušam, znao sam da zna koliko smo „vezani“, da zna da i ja to znam.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

KAĆA

Moj batica? Mogu danima i mesecima da pričam o njemu i opet ne bih sve rekla. Nas dvoje se volimo od trenutka kada smo seli u zadnju klupu, bili smo najviši rastom, u drugom polugođu prvog razreda osnovne škole „Vuk Karadžić“ u Prištini, gde smo tada živeli. Bilo je to 1954 godine, Priština je bila potpuno zatrpana snegom, tek po dimu koji se izvijao iz badže, moglo se primetiti da se tu nalazi mala, niska kućica, kakvih je u Prištini tog doba, bilo najviše. Naše kuće je delilo desetak metara i niska zeleno ofarbana ogradica sa vratancima na sredini. Bili smo nerazdvojni, imam dve mlađe rođene sestre a on mlađeg rođenog brata ali smo nas dvoje od samog početka uspostavili nekakav poseban odnos koji traje evo sve do danas. Ja sam se posle završene gimnazije iz Prištine preselila u Beograd a on se selio prvo u Novi Sad, pa u Titograd gde je maturirao i tek onda su došli u Beograd. Bez obzira na udaljenost i razdvojenost, nas dvoje smo uspevali da se po dogovoru ili slučajno sretnemo u raznim gradovima širom stare Jugoslavije. Sećam se da smo se jedne večeri „sudarli“ u Dubrovniku i to baš u vreme kada je na Skalinama počinjao Ibrica Jusić. Uvek smo se radovali jedno drugom i umeli da provedemo sate i sate u priči i zezanju, nikad nam nije bilo dosadno. Moram da ispričam jednu, malo je reći zanimljivost: Moj deda po majci Ljuban i njegova baba po ocu Ljubica su bili blizanci. Ne mora da znači al’ mož’ da bidne, a? Znam ja da se u našem narodu najviše krve i zavađaju najbliži rođaci, brat i brat, otac i sin... ali mi smo pelcovani od tog sindroma. Družimo se i svi zajedno, osim njegovog brata koji se sam odvojio i ne komunicira sa nama a i sa njim vrlo retko, samo kad mora.

I moje seke ga obožavaju i ponose se njim ali Bojani, mojoj mlađoj ćerki on je od prvih njenih koraka bio i ostao do danas uja No 1. Još kao pilence nije mu se vadila iz krila. A on, moj batica, naprosto je obožava. Njih dvoje umeju da se sastanu i sretnu mimo nas svih, sednu u neki kafić i pričaju li pričaju. Zavoleo je i njenog sadašnjeg dečka kada je shvatio da je on iskreno voli, mazi i pazi. Voleći njega zavolela sam i njegovu ženu a on „cveta“ i uživa u našem, iskrenom, punom ljubavi i razumevanja, odnosu. Nas dve umemo da se nađemo, i bez njega, da ručamo zajedno, da pijemo kafu, da se ispričamo, ili ona dođe kod mene ili ja kod nje, između nas dve, pored ljubavi koju osećamo prema njemu i koja nas vezuje, postoji i iskreno pravo prijateljstvo. Možda nisam objektivna kada je on u pitanju, možda bi neko rekao da mi to što ga volim zamagljuje sliku ali ja sam kao i on subjektivna i ne bežim od toga. Moj batica je pre neku godinu na Internetu otvorio Blog koji nosi naziv „Subjektivno“ i „lud“ kakav je već, u podnaslovu napisao odprilike ovako: „Pišem kada moram da reagujem po svaku cenu....ali moram da dodam reči moje žene: „Što si stariji sve više pričaš i reči moje dobre drugarice Lj.T.: „Ne zaklapaš!“, eto i to su razlozi zbog kojih sam otvorio ovaj Blog.“ A piše i govori da ti je milina da ga slušaš. I duhovit je beskrajno, zna da me zasmeje i raspoloži. Mada on kaže da sam ja ta koja sam uvek i pored svega što mi se dešavalo i dešava, pozitivna i imam snage i energije za dvadesetoro.

Ovaj najlepši od svih života i jedini koji imamo, i njemu i meni je stvorio i stvara svakakva sranja! On zna da mi kaže: „Kale, i ti i ja smo dobri ljudi, nikome ne želimo zlo, niti smo ga ikome učinili, pa zašto nam sve ovo svalilo na glavu?“ Odgovaram mu da možda ispaštamo nečije grehe, grehe nekog od naših predaka, šta da mu kažem drugo?!

Tu skoro, u septembru, je otvorio samostalnu izložbu u galeriji svog udruženja u Knez Mihailovoj, u samom centru Beograda. Bože kako sam bila ponosna na njega! Nije moglo da se prođe od sveta! I što je najlepše i neuobičajeno među umetnicima, na izložbu mu je došlo „tušta i tma“ koleginica i kolega. Slikar, umetnik, ne može da poželi više od toga. Umetnici su sujetni i surevnjivi, zavidni i pakosni, pa mi je baš zbog toga drago što ih je bilo „onoliko“.

Uskoro će dve godine od kako je doživeo infarkt. Skačem „s brda s dola“ jer kad govorim o mom batici, ne znam šta pre da kažem. Izvukao se za dlaku, bar tako su rekli lekari. On se zezao: „Umalo da umrem zdrav.“ I zaista, rezultati biohemije su pokazali da u krvi nema ni traga od masnoća, ono, Holesterola i Triglicerida a šećer mu je bio tako nizak da su ga lekari pitali da li je ikada u životu pojeo nešto slatko. U pitanju je bio stres ili kako on kaže: „Slaganje stresa na stres sve do eksplozije.“ U knjizi koju je objavio samo na svom Blogu, na jednom mestu piše: „Stres nije kiša, pa lepo raširiš kišobran i gotova stvar.“ Od stresa se ne možeš sačuvati, mi živimo u sred sredine stresa i to već godinama.

On je nastavio da živi sasvim normalno kao da se to desilo tamo nekom desetom. Ide u slikarske i grafičke kolonije, peca, vozi bicikl, naravno ne više trideset i više kilometara, nego pet, šest do deset, po keju ili kada ide da peca.

Svakog juna ide u Gračanicu u likovnu koloniju Vidovdan, ove godine je dobio nagradu Longin za sveukupan doprinos likovnoj umetnosti. Objasnio mi je da je Longin bio naš poznati živopisac, da su Sveti Ratnici u Dečanima njegovih ruku delo, da je oslikao Pivski Manastir i mnoge manastire i crkve u Bosni. Moj tata je je sa Kosova, iz Dobrotina pa mi ta batina vezanost za Gračanicu još više prija. Kaže mi da tamo oseća neverovatan mir, porani ujutro, nasloni se na istočni zid ili sedne na kamenu klupu ugrađenu u zid, jede svoju obaveznu kiselu jabuku i gleda izlazak sunca. Nije religiozan ali za njega je Gračanička crkva, o kojoj inače zna bolje i više i od popova, „Minjon“ u svetskim razmerama i spolja i iznutra. Može satima da priča o njoj i uvek kada ga slušam čujem neki novi detalj, zanimljivost. Priča mi da je Simonida divna ali je on zaljubljen u Caricu Jelenu koja se sa Konstantinom nalazi kada se skrene levo iza stuba na kojem se nalazi Simonida. „Prelepa žena sa kosom skupljenom u zlatnu mrežicu, nijedna današnja lepotica ne može joj konkurisati!“ Išla sam ja u Gračanicu kada sam bila mala ali sam sve pozaboravljala pa mi prijaju njegova podsećanja i samo njegova zapažanja.

Neverovatno ali istinito, uspeo je od prve da dobije invalidsku penziju što im je malo, vrlo malo, ali ipak popravilo materijalno stanje. On slika, pravi grafike, izlaže, sprema veliku izložbu za maj mesec 2009 godine. Posle izložbe koju sam pomenula razboleo se, i on i Jasna, uhvatila ih je neka opasna viroza. Dugo je to trajalo, nikako da se izvuku. Snajka još kašlje, ide redovno na posao a ne pada joj na pamet da ode kod lekara. Moja batica je u tom periodu upao u „Tugu, očaj i beznađe(!)“, to su bile njegove reči. Kazao mi je da je depresija „malo dete“ prema onome kako se oseća. Pre dva dana sam ga zvala telefonom i vidim da je uspeo da prevaziđe to odvratno stanje. Čudan je, ume da se uhvati u koštac sa najtežim problemima a ume i da „kljokne“, ni sam ne zna zašto. Možda i zna, zna sigurno ali mu se u nekom trenutku učini da je sve besmisleno i da nema svrhe. Tad potpuno padne, odustaje od borbe. Srećom ima u njemu dovoljno snage, upornosti, odgovornosti i ljubavi koju oseća prema Jasni, Mikanu i svima nama koje voli i one mu pomažu da se povrati, „da stane na noge“, da ponovo bude moj batica, hrabar, snažan i veseo.

Uvek se šali sa mnom da je stariji od mene godinu dana i da moram da ga slušam. Ja rođendan slavim 1.januara a to je udesila moja majka a njegova tetka, to se izgleda moglo tada. Rođena sam 27, decembra 1946 godine ali je mama htela da budem „godinu dana mlađa“, pa je u matičnom uredu sredila da mi kao dan rođenja upišu 1. januar 1947 godine. Partizanska posla, za tih pet dana mlađa sam kalendarski od njega godinu dana a razlika među nama je nepunih četiri meseca.

Ni on ni ja nismo od onih koji kukaju i proklinju život, iako bismo imali hiljadu razloga za to. Pita njega njegova tašta: „Kako si?“ a on joj odgovara: „Fantastično!“ „Kako možeš da budeš fantastično“, počne ona, „Imam recept“ kaže moj batica i nastavlja: „Svakog dana me život razbuca na hiljade delića i komadića, prespavam i ujutro kad ustanem pljunem i počnem da lepim parčiće, da se ponovo sastavljam i tako svaki dan.“

Ima školske drugove u Kliničkom Centru pa su ga prošle godine ubacili u Work Schop, tako nazivaju skup najboljih svetskih kardiologa i pokušali su da mu probuše zapušenu arteriju ali na žalost nisu uspeli. Do tada od infarkta nije pušio ali: „Jeb’o te, jedino meni od svih koji su bili na stolu, nisu uspeli da proguraju žicu“, rekao je kada smo snajka i ja došle da ga obiđemo. Posle našeg odlaska ogrnuo je jaknu i sišao u prizemlje, iz automata uzeo kafu s mlekom i izašao ipred Hirurške br.1. Seo je preko puta na zidić koji ograđuje neku školu i polako pjuckao. Onda je prelomio, do njega na nekoliko metara se nalazio kiosk, ustao je i kupio kutiju Camel-a i upaljač. „Odlučio sam da pušim tri cigarete dnevno, samo uz kafu i posle ručka“, ispričao mi je kasnije. Naravno, sa tri cigarete prešao je na pet, „Po dve uz kafu i jedna posle ručka“ a zatim na... ne smem ni da ga pitam koliko! Snajka mu neprekidno zakera: „Nećeš valjda da me ostaviš sa hiljadu nerešenih problema“, pokušava da bude gruba, „Čoveče, džaba ti svi lekovi koje piješ i pridržavaš se propisane terapije ako ne prestaneš da pušiš. Ti imaš obveze i odgovornost prema meni i Mikanu a pre svega prema sebi, hoću te živog.“ I ja ga kao grdim, uozbiljim se i namrštim ali ga potpuno razumem. Zna on koliko je duvan štetan, svestan je i koliko je doprineo da ga „strefi“ infarkt ali to ti je kao heroin, zavistan si i basta! On kaže da mu je pušenje pre i iznad svega zadovoljstvo. I jeste znam po sebi! Ipak bi morao da ga batali, stalno odlučuje da će ga ostaviti za sva vremena ali još nije doneo istinsku i iskrenu odluku da zatvori taj prokleti receptor u mozgu. Piće je ostavio kao kad pucneš prstima, ima tome ohohoj godina. Nije imao nikave krize ali je odlučio i to je to. I dalje sedi i nalazi se društvom po kafanama, „Kolarac“ mu je najmiliji, i pije svoj omiljeni produženi espreso sa mlekom, dok drugari „cevče“ alkohol. Kaže mi da se oseća kao da nikada nije pio ali mu to ne smeta da bude veseo, čak da zapeva sa društvom. A i oni su se najzad pomirili sa tim da više ne pije, iako su ga dugo nudili, desi se i sada da ga neko ponudi. On se samo nasmeje. Kad bi sa cigaretama mogao tako!

Ubeđena sam da će mi burazer doživeti 96 godina, prihvatila sam njegovu „odluku“ koju je pola u šali, pola ozbiljno jednom izrekao: „Ali samo pod uslovom da budem pokretan i da mogu sve sam oko sebe.“ Dosta sam trtljala ali ne mogu da se zaustavim kada je on u pitanju.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

GROF

Đanija znam od svoje petnaeste godine, on je legenda „Šest kaplara“, mada nas je ostalo malo živih a ove nove generacije klinaca pojma nemaju kako je to izgledalo pre više od četrdeset godina. Pokojni Doktor Rale, inače jedan od njegovih najboljih drugova i „lični lekar“, 1965 godine je „Šest kaplara“ nazvao: „Solo sity – majmunsko ostrvo.“ Đani je napravio tablu sa tim natpisom, prikucao je na letvu, a onda su je njih dvojica zaboli u zemlju pored Dunava, blizu plaže koju smo napravili i na kojoj smo provodili celo leto. Osim zgrade CK i Izvršnog Veća sve do opštine Novi Beograd, bila je pustara ispresecana „jezerima“ kako smo zvali ogromne bare prepune riba. I sa druge strane, tu gde je danas Sava Centar i Hajat, Geneksovi apatmani, sve je to bilo jedno veliko jezero. Gaga vaterpolista je ulazio u vodu i gacajući po mulju umeo je da između nogu stisne ogromnu šarančinu. „Šest kaplara“ je zaista izgledalo kao ostrvo u toj peščanoj i vodenoj pustinji. Bili smo upućeni jedni na druge i družilo se nekoliko generacija. Danas razlika od četiri, pet godina ne predstavlja ništa ali onda kada sam ja imao petnaest, Đani, Sloba, Peca, Aca Pandur, Zoran Riđi, Žile...imali su po dvadeset godina. Čamuga, ja, Vlada, Ceca, Šomi... gledali smo u njih kao u bogove. Imitirajući ih počeli smo da pušimo, da igramo poker, bogami i da nategnemo po koje pivo. Doktor Rale i Đani su iz samiške u njihovom soliteru donosili po nekoliko gajbi piva, vezivali ih konopcima i spuštali u Dunav. Nikada nas nisu terali od sebe ali nam nisu davali da pijemo više od dve flaše. Đani je bio rođeni pokeraš a najviše je voleo da igra sa Žuletom, njih dvojica su kada se udruže bili nepobedivi. Nisu igrali klasične „makaze“ ali su toliko voleli i poznavali poker i uživali u njemu da niko nije mogao da im parira. „Osnovno pravilo je, kad sedneš da igraš pokericu, da odmah kažeš sebi da tvoja lova više nije tvoja, da se unapred oprostiš od nje. Onda možeš da igraš bez opterećenja“, govorio je Žule. Na plaži se igralo u sitnu lovu, zabave radi i uglavnom ista ekipa: Đani, Žule, Bora oficir i Ljubiša. Igrali su i drugi ali oko njih je bilo najviše kibicera. Koliko su se poznavali najbolje govori sledeći primer: Žule je dobio četiri keca a Đani fleš do Kralja. Da bi navukao Žuleta, Đani je posle podizanja Bore oficira, rekao „platim!“ Stari mačak Žule ga je pogledao pažljivo, Đani se smeškao, nikad nisi mogao ni da pretpostaviš kakve su mu karte, uvek mu je na licu lebdeo isti osmeh. Posle kratkog vremena, Žule je rekao: “neću“ i bacio otvorene karte. Svi smo zinuli! Bacio je četiri keca! Zabezeknuti Bora oficir je okrenuo svoje karte, imao je tri desetke. Đani je mirno rekao: „bolji sam“ i pokazao fleš. Ni jedan ni drugi nisu komentarisali, nisu ni reč progovorili o onome što se desilo. Pamtim to kao da se sada dešava, urezalo mi se u glavudžu. Pričalo se a ubeđen sam da u tome ima istine, da su on i Žule igrali velike partije za nezamislivu lovu. Sa nekavim budžama, direktorima i političarima. Znam samo da se dešavalo da ih nema po nekoliko dana a onda bi se pojavili bledi, skoro beli u licu, kao ljudi koji su puno vremena proveli u zatvorenom prostoru. Častili su društvo ali ni reč nismo mogli da čujemo gde su bili i šta su radili. Sad mi pade na pamet 1966 godina, glava je čudo! Pročulo se u kraju da su oni iz Gradskog i Opštinskog komiteta Partije odlučili da u „Šest kaplara“, kao formiraju omladinsku konferenciju, prvu u ondašnjoj Jugi. Jebo te, svašta su izmišljali. Boleo je nas sve za to. Ali kada smo čuli da su već predvideli ko će biti Predsednik, Sekretar i ostali „kadrovi“, e jebi ga ne može to tako! Te koje su oni zapisali ili nismo znali ili su bili dupelisci sa kojima se nismo družili. I „aktiviramo“ ti se mi, na silu, a ovi kao demokratski nastrojeni nisu mogli da odbiju, ubacimo Đanija u glasački list. Usrao ih je sve! Pokupio je tri puta više glasova nego njihovi svi zajedno. Nije bilo mangupa koji nije glasao za njega, zaista smo ga voleli. A i hteli smo da zajebemo komitetlije. Đani je prvo hteo da odbije ali kada se oko njega okupilo trista momaka, rekao je: „Dobro, ali sutra počinjemo da rmpamo, i to svi bez izuzetka, nema tu Predsednik i članovi, svi smo jednaki.“ Uspeli smo da od Opštine dobijemo baraku koja je ostala iz vremena gradnje „Šest kaplara“ i odmah smo krenuli da je čistimo, izbacujemo šut i prljavštinu, da planiramo šta ćemo u kojoj prostoriji... Bog te, napravili smo drugu diskoteku u Beogradu, prva je bila Laze Šećerovića kod Ateljea ali je ona bila, što bi danas rekli klinci, fensi a naša je bila za sve. Srušili smo četiri zida i dobili pravu salu, Šomiju smo dozvolili da ispuni svoju želju i napravi kamin u dnu sale, lažni naravno, ni sad mi nije jasno koji moj mu je trebao kamin, okrečili smo je od poda do plafona a Đani je naslikao duž celog zida friz (dobro sam zapamtio) na kojem su bili Bitlsi, Rolingsi, Dilan, Donovan, Hu i njegovi omiljeni Enimalsi. Mogu vam reći da je to izgledalo sasvim pristojno. I počeo je da dolazi svet. Smislili smo i članske karte. Ceca je puštao muziku, za njega smo napravili posebnu prostoriju u koju je smestio dva gramofona i gomilu long plejki, malo, malo je išao u London i donosio nove ploče. Imao je i šiber prozor kroz koji je pratio šta se dešava u sali. A i zbog ispunjavanja želja, uglavnom devojčicama. Đani je retko dolazio, uglavnom se muvao po gradu ali kada je bilo gusto, uvek je bio tu. Sećam se kada su jedne večeri nahrupili Žorž i njegovi. Počeli su da se zajebavaju, da štipaju i maltretiraju devojke iz kraja, da šaraju zidove... Neko je zvao Đanija. Došao je odmah, sreća da je bio kod kuće, sa Backom i Čedom. Čeda je u rukama imao ogromnu tešku lopatu, Backo je bio kao kuća, imao je bar stotrideset kila. Đani nam je rekao da pozovemo Žorža u hodnik. Čeda se naslonio na lopatu, Backo prekrstio ručerde. Đani je mirno i ljubazno rekao Žoržu da mogu da se učlane i slobodno dolaze kao i svi drugi i da je imbecilno da se ruši i uništava prostorija u koju će opet doći i dolaziti. A devojke ostavite na miru! Ako se nekoj dopadne neko iz tvog društva onda je sve u redu. Žorž ga je slušao bez reči. Njegovi su pokušavali da ga nahuškaju, stalno su nešto srali i dobacivali. Onda je Žoki progovorio: „Slušaj prijatelju, ja sam životinja ako krenem da bijem, ne stajem dok te ne urnišem.“ Napravio je pauzu, Čeda je digao lopatu a Backo je raskrstio ruke. „Ti šiptaru spusti lopatu“, nastavio je Žorž, „a ti si u pravu“, okrenuo se Đaniju, „jebi ga imam i ja kefalo, evo ruke, nema više sranja“, pogledao je svoje, oni su ćutali, njegova reč je bila zakon. Posle godinu dana, oni iz raznih Komiteta su se stalno mešali i kao davali nam direktive „odozgo“, Đani je organizovao Skupštinu i dao ostavku. Počeo je da studira Prava ali je posle dve, tri godine konkurisao na Akademiju likovnih umetnosti i primili su ga. Sada se srećemo na keju, ja se s Vladom nalazim u šest i imamo svoju rutu a Đanija srećemo kako kad, nekad na biciklu a nekad i on ide pešaka. Na ovom belom svetu ostali smo samo on i ja, koji zovemo jedan drugog Đani i Grof! A umalo da pandrknemo obojica, tu skoro, ali jebeš to, idemo dalje dok se može!

IN MEMORIAM

Umro je moj drug i prijatelj Đura! Umro je moj kolega i vrsni umetnik Radivoje Đurović. Septembra 1969 godine sedeći na klupama sa tablama ispred sebe, leđima okrenuti prozorima iza kojih se zeleneo Kalemegdan, polagali smo prijemni na Akademiji likovnih umetnosti, poređani s desna na levo, Bob Roksandić, Veca Drašković, Zoki Vuković, ja i on, Đura, Radivoje Đurović. Prošlo je nešto više od 39 godina a toliko je trajalo i naše prijateljstvo. Prvo sam ja, jedva ali ipak "pretekao" uoči Nove 2007 godine, onda je pred Novu 2008 godinu umro Veca Drašković a sad Đura! Zašto? Zašto je tako rano od nas otišao Reljin tata, moj i naš drug i prijatelj Đura?! Divan čovek, obrazovan a nenametljiv, duhovit ali sa merom, bez ironije i sarkazma, umetnik, slikar, čija je poslednja samostalna izložba u galeriji ULUS po mom sudu bila istinska umetnost i sigurno jedna od, ako ne i najbolja izložba u proteklih nekoliko godina. Predstavljala je "zrak Sunca" u tami i mraku izanđalih d´eja vu, ižvakanih i prežvakanih, sumornih i jadnih izložbi, ne samo u galeriji ULUS. Đurino slikarstvo je rezultat suptilnih mentalnih procesa, skoro pa naučnih analiza, dubokog promišljanja a opet je sve bilo baš kako treba, vrhunski izvedeno i likovno opravdano. Nisam bio u Beogradu kada je umro pa mu nisam bio ni na sahrani. Znam da mi to moj dragi Đura ne bi i neće zameriti. Njegov odlazak mi još jednom potvrđuje da sam sve više sazdan od praznina i gubitaka. Već mi nedostaješ dragi moj Đuro! Beograd, 4.novembar 2008.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

BILJANA

Iako mi nije poslao pozivnicu, tumarajući Knez Mihailovom videla sam da ima izložbu, ustvari pre nego što sam videla čija je izložba, privukao me vatromet boja koji se video kroz izloge galerije. Ušla sam i od kustoskinje saznala da će on doći posle četiri. Brzo sam otišla kući, picnula se i vratila u galeriju. Rečeno mi je da je bio kratko i da je otišao u Centar za grafiku u Pariskoj. E pa onda ćemo polako i pažljivo pogledati izložbu, odlučila sam. Zaista je majstor, bar ja tako to vidim. Njegovi ženski torzoi istovremeno pršte na sve strane i takođe istovremeno, čvrsto su sazdani i stameni a svežim i jakim koloritom sugerišu snagu ali i putenost ženskog tela. Ja ovo kao da sam Istoričarka umetnosti. Onda sam odlučila, kad sam se već doterala, da odem do Pariske! Zatekla sam ga u razgovoru sa koleginicama i kolegom o predstojećoj zajedničkoj izložbi grafika. Obradovao mi se iskreno, poljubio me u obraz i upoznao sa prijateljima. Ponudio me da sednem i popijem kafu, sok... Objasnio im je da se znamo bukvalno od detinjstva, da smo i kasnije nastavili da se družimo kada se doselio iz Titograda. Ja, kako me bog dao brbljivu, raspričala sam se i pomenula da sam ga posle skoro dvadeset godina ponovo srela u KBC Bežanijska Kosa kada su nam radili koronarografiju. Ležali smo krevet do kreveta i prisećali se detinjstva i rane mladosti. On koji pamti „kao slon“ setio se jedne decembarske noći 1953-će, kada nas je, njega i njegovog brata, mene i mlađu sestru, moj tata strpao u kola i odvezao kroz zavejani i usnuo Beograd u Košutnjak. Sankali smo se i grudvali dok nismo poplaveli od zime. Onda nas je tata vratio kući gde nam je mama skuvala čaj od nane i napravila gomilu uštipaka. Čekajući da na nas dođe red imali smo dosta vremena za priču. Pitao me kako je Aljoša, muž moje sestre a njegov drug iz Titograda. Iskreno se rastužio kada sam mu rekla da je umro. Pitao je za Pavla njihovog sina, mene nije morao da pita, sama sam mu rekla da sam se razvela i da imam dva divna sina, „Upoznaćeš ih, doći će danas.“ Koronarografiju su nam radili 22.januara 2007 godine. On se javio prvi, želeo je da što pre obavi ono što se mora. Sutra su nam saopštili rezultate i dali grafičke prikaze stanja u kojem nam se nalaze arterije. Ja sam imala zapušenja na četiri sporedne a on 100% na donjoj arteriji. Doktor mu je rekao da je to sitnica i da će mu to srediti njegovi drugari u Kliničkom centru Srbije, „Jedan stent i bićete kao novi.“Od tada se nismo videli. Po mene su došli sinovi, upoznala sam ih sa njim, rekla sam im da mi je to stari i dobar drug i prijatelj. Sada kad sam ga videla izgledao je odlično, malo se u međuvremenu ugojio ali ne previše, tako da mu to u njegovim godinama dobro stoji. Rekla sam mu da sam pogledala izložbu, da mi se dopadaju njegove slike, da su kao svetlo u sred mraka ove naše večne tranzicije. Nasmejao se i zahvalio mi. U mojoj spavaćoj sobi na desnom zidu kada legnem u krevet, visi jedno, za njega neshvatljivo malo platno, koje mi je poklonio kada je bio na trećoj godini Akademije. Čak ga je i uramio u nekakav barokni ramčić, verovatno je izbacio neki goblen koji je njegova majka dobila od svoje maćehe na poklon. To je zaista mala slika, sličica noćnog pejsaža u plavim i tamno ljubičastim tonovima sa velikim toplo žutim mesecom na nebu. Ona mi dođe kao nekome ikona, čim se probudim pogled mi padne na nju. U to doba je često sa večernjeg akta svraćao kod nas da popije i prodruži se sa nama. Mama ga je volela od detinjstva a sada kao momka, još više. Znam da je gajila skrivenu nadu da ćemo se nas dvoje spojiti, da će nešto biti među nama. U jednom trenutku sam bila ludački zaljubljena u njega, mogao je sa mnom da radi šta hoće! Ali je sve ubrzo puklo kao balon! Pozvao me da dođem kod njega, „prazna mi je gajba“, njegovi su bili na moru. Bio je početak sedamdesetih, okupala sam se i namirisala, obukla crni donji veš i crne čarape sa halterima, sva sam sijala. Dočekao me polupijan, u pocepanim farmerkama, zagrlio i poveo u svoju sobu. Legao me na krevet i zadigao mi suknju, „Ovo najviše volim“ rekao je sagnuvši se i počeo da me ljubi po onom golom delu između gaćica i čarapa. Već sam bila na „sedmom nebu“ kada sam čula da neko ulazi. On nije zaključavao ulazna vrata, „gajba“ je bila danonoćno otvorena. Na vratima sobe se pojavila sisata plavuša i iznenađeno nas gledala. On je „mrtav hladan“ ustao i rekao: „Ovo je Biljana a ovo je Vesna.“ Na brzinu sam se uspravila i povukla suknju. On je rekao da ide po piće i čaše i izašao iz sobe. Vesna me pogledala pravo u oči i rekla: „On je moj, ti možeš slobodno da ideš kući.“ Izletela sam iz „gajbe“ suznih očiju i idući peške preko mosta plakala kao kiša. To je bilo sve od naše „ljubavi!“

Svejedno, godine su prohujale, ostarili smo ali volim da ga vidim, da mu čujem glas, pa makar i posle dvadeset godina.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

ANTONIO TABUKI

Iako primam hrpe pisama sa svih strana sveta, njegovo nisam mogao da zaobiđem. Da razjasnim stvar, nemam sekretara ili sekretaricu, volim sam da pročitam svako pismo koje mi stigne. Naravno da neka posle samo dve tri rečenice, odbacujem. Osnovni krijterijum je zanimljivost, šašavost, pomerenost, neuobičajenost. Njegovo pismo iako pisano lošim italijanskim jezikom, privuklo mi je pažnju baš iz tog razloga. Nije bilo stereotipno, molio me da mu pomognem da pronađe zaboravljene reči!? Zaintrigirao me, počeo sam da razmišljam o njegovom problemu, da se bavim njime. Odgovorio sam mu i počeli smo da se dopisujemo. Lažna skromnost u mojim godinama bila bi izlišno koketiranje, pa priznajem da sam bio zadovoljan ali i iznenađen njegovim poznavanjem, do detalja koje sam i ja skoro zaboravio, mojih knjiga. Odmah sam posle trećeg ili četvrtog pisma shvatio da se radi o obrazovanoj osobi koja to ne želi da nameće ali je to izviralo iz svakog sledećeg pisma. Otvarao mi se kako je vreme proticalo a moram priznati da sam i ja njemu pisao o nekim stvarima za koje sam mislio da će ostati zakopane u meni do kraja mog života. Sa zaboravljenih reči prešli smo na snove, pa na stotine svakodnevnih a uvrnutih situacija u kojima smo se nalazili skoro ili pre tridesetak godina. Naše dopisivanje je postalo prijateljsko poveravanje ali i proveravanje i razjašnjavanje meni ili njemu nedovoljno poznatih situacija iz njegovog ili mog života, iz svega što nam je padalo na pamet, njegovih asocijacija koje su bile zanimljive i često neočekivane ali su znale da prodube započetu temu ili da je još više zamrse. Mene je iznad svega zanimalo njegovo odrastanje u tz socijalističkoj zemlji i poređenje sa mojim, jer je razlika u godinama među nama samo tričavih tri godine. Ja sam rođen u Pizi a on u Strumici u samom uglu između između Bugarske, Grčke i Makedonije koja je tada bila jugoslovenska republika. Pošto mu je otac bio oficir, nije dugo ostao u Strumici, selili su se skoro svake dve, tri godine. Pisao mi je da ima želju da poseti rodno mesto u kojem nije bio skoro šezdeset godina a sada se nalazi u suverenoj i nezavisnoj državi Makedoniji. Gorko se šalio pišući mi da je rođen u jednoj, da je osnovnu školu započeo u drugoj a završio zajedno sa gimnazijom u trećoj sadašnjoj državi.

Mnogo sam naučio i saznao od njega iako je u jednom pismu stavio ogradu citirajući svog omiljenog Heraklita Mračnog: „Znati mnogo, ne znači biti mudar.“ Pišući mi o sebi i svom životu, za šta sam ga molio, dobijao sam mnogo nepoznatih mi činjenica i informacija, često radi boljeg razjašnjenja začinjenih dobro i celishodno biranim citatima. Brinuo se da ne preteruje i da me ne zamara citirajući neverovatan broj svojih ljubimaca počev od Lao Ce-a i već pomenutog Heraklita Mračnog, do Prustove bake i posebno mu dragog Bohuške (tako ga naziva od milošte) Hrabala. Potražio sam i kupio „Domaće zadatke iz marljivosti“ i ostao zgranut! Taj „njegov“ Bohuška Hrabal je pisao onako kako sam i sam želeo da izgledaju moje knjige. Mnogo zajedničkog sam pronašao među nama. Dugačak je spisak omiljenih mu filosofa, književnika, naučnika... osećam iskreno ponos što je i mene svrstao među njih. Čitajući sopstvene reči koje je on citirao, ponekad bih počinjao da ih posmatram iz sasvim drugog ugla, nekad njegovog a nekad i sasvim novog i iznenađujućeg! Raspravljali smo se oko nekih mojih likova, na primer oko Lukasa Eduina, iako sam ja smatrao da je to odavno završena stvar. Ne! On je imao svoj stav i svoje mišljenje koje je, moram da priznam, imalo opravdanja bar koliko moje odavno napisano i štampano. Kako je vreme odmicalo i njegov italijanski je bivao sve bolji, mada sam od prvog pisma uspevao da shvatim smisao onoga o čemu mi piše. „Zavideo“ mi je na znanju portugalskog jezika ali je odlično shvatio, kaže, čitajući moje knjige, da sam ga naučio pre svega zbog portugalske književnosti i mojih omiljenih pesnika. Tražio sam da mi piše o vremenu bombardovanja, rekavši mu da nikada neću prevazići stid što je moja domovina bila ustvari glavna baza NATO snaga. On je znao, kako i otkud!?, za moje obraćanje studentima i tešio me da su za razliku od mene, mnogi podlegli propagandi, čak i „njegov“ Gras. Kasnije se „ispravio“ pisao je i konstatovao da nikad nije kasno da čovek prizna svoju grešku i zabludu. Ta pisma koja govore o bombardovanju su za mene dragoceno svedočanstvo o mehanizmima samodbrane i samoodržanja, mehanizmima preživljavanja u nenormalnim i neshvatljivim uslovima kada se u sred Evrope bombarduje jedan narod, jedna zemlja! Nekoliko puta sam ga zamolio za dozvolu da za svoju priču ili knjigu iskoristim neku njegovu rečenicu ili celo pismo. Shvatao je to kao kompliment i sa zadovoljstvom mi je dozvolio. Jednog dana mi je napisao da se u njegovoj zemlji, pre svega u Beogradu, „A krio sam naše dopisivanje kao zmija noge“, saznalo da već dugo pišemo jedan drugom, sve duža i duža pisma. „Po novinama, tabloidima, časopisima... su počela da se pojavljuju „kao“ autentična i moja i njegova pisma. Molio me za dozvolu a dobio je ponudu od nekoliko izdavača, da objavi samo pisma koja je on meni pisao, ne bi li stao na kraj idiotlucima (njegove reči) koji se objavljuju u štampi. Odgovorio sam mu da nemam ništa protiv da objavi celu našu prepisku ali on to nije hteo, želeo je da samo za sebe sačuva moja pisma, „Ko bude hteo i umeo, znaće da i iz mojih pisama vama, sazna i vaše stavove i mišljenja.“ Obećao je da će mi, ako knjiga bude objavljena, poslati nekoliko primeraka. A sada idem u (njemu omiljenu) digresiju, takođe mi je obećao da će mi kako zna poslati hladno ceđeno maslinovo ulje iz crnogorske uljare Martinović, za koje tvrdi da je nabolje od svih industrijski proizvedenih. Želja nam je obojici da se sretnemo, upoznamo i uživo ispričamo. Nadam se da će se to dogoditi uskoro.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

NATAŠA

Imali smo po osamnaest godina, išli smo u isto odjeljenje, ja sam sjeđela sa njegovim najboljim drugom, jednim od dvojice, drugi je sjedio s njim. Već sam se zabavljala i to sa najpopularnijim fudbalerom u gradu. On mi je bio drug iz odjeljenja i tako sam ga i posmatrala sve dok nisam načula da se viđa sa Ajšom. Ajša je bila dvadesetdevetogodišnja prelijepa djevojka iz Stare Varoši, koplja su se lomila oko nje u gradu ali je ona ponosno uzdignute glave svako veče šetala korzom sa dvije rođake i sama birala onoga koji joj se dopada. Dešavalo se da dugo bude bez momka, bila je izbirljiva. Kada sam saznala za njega i Ajšu, prvi put sam ga pogledala kao muškarca. Bio je visok, vitak, sav u mišićima, igrao je fudbal i bavio se atletikom, lijepu glavu činile su još ljepšom lijepe usne, pravilan nos i božanstvene plave oči. Đe ti je mozak bio, pitala sam samu sebe i odlučila da ga osvojim. Nijesam bila previše iskusna ali sam shvatila da sam ja ta koja mora da načini prvi korak. U to vrijeme nije se moglo javno zabavljati, čak ni šetati zajedno. Na korzou su muškarci šetali zajedno a đevojke isto, merkali se, dobacivali... sve ostalo se odvijalo u tajnosti, daleko od očiju svijeta. Koliko sam čula, on je kod Ajše odlazio kad padne mrak, preko Ribnice, ulazio je kroz baštu. Elem, počela sam na časovima kao slučajno da se okrećem i nježno ga gledam. Na moju žalost to nije dalo nikakvih rezultata. Biti sa Ajšom, u gradu je značilo biti na vrhu! Zavidjeli su mu i stari i mladi. Malo mjesto, pa se ništa ne može sakriti. Zanimljivo, svi su dobro pazili da njegovi ne saznaju. Na neki način volio ga je cio naš grad. Onda sam prelomila, poslije završenih časova, već je padao mrak, silazili smo niz stepenice naše gimnazije, primakla sam mu se i pitala ga da li hoće da me odprati do krojačice preko Morače. Pogledao me iznenađeno ali je pristao. Kada smo došli do visećeg mosta, rekla sam mu: „Hajde da sjednemo na klupu i popušimo po jednu.“ Sjeli smo i zapalili, bilo je bar pola metra između nas. Morača je šumila ispod nas, noć je bila tiha i blaga, nebo vedro, mi smo pušili i ćutali. Šta se sve motalo po njegovoj glavi ne znam ali ja sam bila kao u groznici: „Pa zagrli me već jednom, poljubi...!“ Onda sam se nagla i pritisla svoje usne uz njegov vrat! Osjetila sam kako je uzdrhtao. Nijesam mogla da se uzdržim, potražila sam njegove usne. Ajša je znala što radi! Ljubio me kako niko nije prije. Sada znam da nije samo Ajša bila u pitanju, on je bio nježan i suptilan. Vrtjelo mi se u glavi od navale strasti! Uhvatila sam ga za ruku i šaku stavila na svoje grudi. Nježno ih je mazio preko džempera a onda je šaku uvukao ispod, moja dojka mu je cijela stala u nju, pomazio me po bradavici, istovremeno mi sisajući jezik. Drhtala sam dok me je privijao uz sebe. Odjednom sam se prepala! Što ću ako nas je ko vidio!? Prozvaće me kurvom... bilo je takvo vrijeme, vrijeme lažnog morala, sve što se radilo, radilo se izvan očiju javnosti. Odmakla sam se od njega, pogledao me iznenađeno. Dva, tri minuta kasnije se, dolazeći visećim mostom sa druge strane Morače, pojavila moja majka, prišla nam je i rekla mi da nije lijepo što nijesam došla na zakazanu probu. On je ustao i ljubazno je pozdravio. Kod kuće mi je rekla da joj se dopada, da je lijep i vaspitan.

Raskinula sam vezu na čuđenje svih mojih drugarica, koje su mi na njoj inače zavidjele. Počeli smo da „hodamo“ kako je to naš drug Bobo zvao. Stanovali smo blizu jedno drugog, sa dvije strane velikog parka iza hotela Crna Gora. Nalazili smo se u parku kad padne noć, izabrali smo jednu žbunjem skrivenu klupu i tu se ljubili i „vatali“ kako se to onda govorilo. Oboje smo popustili u učenju, samo smo se gledali i mislili jedno na drugo. Voljela sam ga svim svojim srcem a činilo mi se i on mene. U mraku bioskopa „Omladina“ držali smo se za ruke, šake su nam bile vlažne od znoja a ljubili smo se po haustorima kada bi se vraćali kući. Moram da priznam da su svi naši i moji i njegovi drugovi i drugarice, za vrlo kratko vrijeme prihvatili i podržavali našu vezu. Ipak, on je bio stidljiv i nepreduzimljiv, uvijek sam ja bila ta koja bi započinjala nešto ili predlagala da idemo tamo ili ovamo ili radimo ovo i ono. Iako mlada shvatila sam da je njegov odnos s Ajšom bio takav da joj se on prepuštao a ona je dobro znala što čini. Sa mnom nije htio da ponavlja ono što ga je Ajša naučila, želio je mnogo toga da mi priušti ali se ustručavao, bojeći se da me ne povrijedi ili uvrijedi na bilo koji način. A ja sam silno željela da se privijem uz njegove široke grudi, da me stisne i ljubi do kraja svijeta!

Ostavio me zbog jedne „beograđanke“! Kao da je pala s neba, u gradu se pojavila ona, visoka, dugih lijepih nogu i velikih sisa! Svi momci koji su držali do sebe su se sjatili oko nje, pratili su je kao čopor a ona je sa svima koketirala ali ne više od toga. Susret s njim bio je presudan, obvila se oko njega kao bršljan! Njemu je prijalo što je od sile osvjedočenih zavodnika izabrala baš njega. Nije ga puštala ni trenutak samog. Povukla sam se, a što sam i mogla drugo? Moje drugarice a bogami i njegovi drugovi su činili sve moguće ne bi li nas ponovo povezali ali mu je ona zavrćela i mozak i tijelo, bijelu mačku nije vidio od nje! Za uvijek mi je ostao ljubav, neostvarena do kraja ali ipak ljubav. Kada smo se vidjeli na njegovoj izložbi u Podgorici 2000-dite godine, prije nego što sam pošla, srce mi je udaralo u grudima kao da sam šiparica iako sam već bila baka, osjetila sam da još uvijek postoji neka veza među nama. Ne naravno seksualna nego neka fina, tanana emotivna nit koja će nas, čini mi se uvijek povezivati.