ČETRDESET DEVETO PISMO

Slažem se s vama dragi Antonio, U mom narodu postoji izreka za koju mislim da ne postoji (tako raširena) ni u jednom drugom narodu koja glasi: "Samo da ne bude gore." Nekakav genetski (?) fatalizam ali moram priznati i vekovno iskustvo, utvrdili su izreku u mom narodu , zacementirali je. Pade mi na pamet jedan primer, istinita priča o dva moja zemljaka koji su iz Kuča obučeni kao čobani sišli u Podgoricu da kupe soli, šećera i još neke neophodne potrepštine. Vreme događanja je početak XIX veka, turska okupacija je trajala već nekoliko stoleća. Desi se da ih na "pjaci" prepozna neki Turčin koji je ratovao protiv njih, te ih uhapse i bace u aps.. Stražar im saopšti da je Podgorički Paša odlučio da ih sutra obese ispred Shat Kule. Jedan od njih je mirno zavijao i pušio kotroban a drugi je išao tamo amo po ćeliji, kukao, zapomagao, hulio na zlu sudbinu. Onom prvom dojadi te mu reče: "Prekini više, možeš nam navuć' na vrat još veće zlo." "Kakvo veće zlo od vješanja može bit, kumim te bogom, zapomagao je drugi.?" U toku noći, da li zbog zubobolje ili čistog hira, dosade ili već čega ne, Paša odluči i naredi da ih ne bjese nego nabiju na kolac. Verovatno je da je iz takvih i sličnih iskustava i proistekla pomenuta izreka. Čovek zbog sopstvenog opstanka, samoodržanja mora da "uključi" mehanizme samoodbrane a oguglavanje na dešavanja na koja ne može da utiče, spadaju u jedna od njih. Moja vrba na kanalu se nalazila vrlo blizu dalekovoda koji je iz Obrenovačke termoelektrane raznose struju po Beogradu i njegovoj široj okolini. U jednom trenutku NATO je odlučio da se pored bombardovanja termoelektrane, na dalekovode bacaju tz grafitne bombe. Pretpostavljam da Grafit svojim hemijskim delovanjem sprečava protok struje. Elem, sedim ja pod vrbom i već mi postaje dosadno da izvlačim ribu koja grize li grize, kad primetim kako se sunčana svetlost smanjuje, podignem pogled i vidim sivu zavesu kilometarske dužine duž linije dalekovodnih stubova. Bilo mi je jasno da su to te famozne grafitne bombe. Razmišljao sam da li da ostanem ili se pokupim i odem. Setio sam se da sam, iako ne obraćajući pažnju, čuo pre nekoliko minuta slabašan zvuk aviona koji je leteo visoko i van dometa protivavionske artiljerije. Posle nekoliko trenutaka sam ustao, nisam želeo da gutam grafitni prah i otišao kući. Često sam gledao kako iz plavetne nigdine padaju šareni papirići. Bili su to propagandni leci NATO koalicije. Vrhom štapa sam izvukao nekoliko i pročitao. Bili su u najmanju ruku nepismeno sročeni, upereni protiv Miloševića, pozivali su narod na pobunu, garantovali ovo i ono... Smejao sam se od muke. Svaki normalan građanin Srbije je na mitinzima opozicije, organizovanim protestima i šetnjama po Beogradu i svakodnevnim sukobima sa policijom i Miloševićevim razbijačima, dobro znao gde, kako i u čemu živi, besmisleni leci su bili uzaludno bacanje para. Danas sam sreo druga, prijatelja i kolegu sa Akademije V.D. Pošto vam pišem o vremenu bombardovanja, setio sam se i događaja u kojem je glavnu ulogu igrao baš V.D. Udruženje kome cehovski pripadam odlučilo je da se svi okupimo ispred našeg Paviljona, da svko od nas nacrta, naslika, izvaja nešto što bi predstavljalo izraz našeg protesta protiv bezumnog čina. Dok smo se okupljali i stajali po grupama, začuo sam glas V.D.: "Hajde, kaži šta je ovo?" Primakao sam se, V.D. je pokazivao u plastičnoj kesici nešto što je ličilo na komadić metala i mašući kesicom ponavljao: "kaži, kaži..." Svi su zagledali i razgledali "objekat" i odmahivali glavom. "Nije valjda da si išao sinoć do Buđanovaca", upitao sam ga? Okrenuo se i Videvši me rekao: "samo si ti mogao da pogodiš." Nasmejao sam se: "Trideset godina te znam i samo je "ludi" V. mogao da pod bombama ode do Buđanovaca i otkine parče nevidljivog aviona." Objasniću vam detaljnije. Protivavionska odbrana je uspela uz pomoć "štapa i kanapa" da obori ponos američke avijacije tz "nevidljivi avion". Srušen je blizu sela Buđanovci u Vojvodini. TV stanice su to naravno udarile na sva zvona, neprekidno se vrteo snimak oborenog aviona i ljudi koji su histerično, posebno žene, igrali i zavijali oko ostataka. Moj drug V.D. je posle prve vesti seo u auto i otišao u Buđanovce i otkinuo nekoliko parčića metala.. V.D. Inače introvertan, tih, čak povučen, posvećen svom zanatu, uvek sa strane posmatrajući dešavanja, retko, vrlo retko sklon da kroz guste brkove prozbori bilo šta. Ipak dobro ga znajući nije me začudilo to što je uradio. Samo izuzetno zanimljive, nesvakidašnje i neuobičajene stvari mogle su da ga pokrenu na ovakvu i slične akcije. Inače, još dugo su se ispredale priče i pričali vicevi vezani za ime sela i pad aviona baš tu. Svi su naprosto uživali u kontrastu između super sofisticirane letilice i buđi, buđavosti, Buđanovaca... Nastaviću u sledećem pismu a vi ćete mi reći kada vam bude dosta. Želim vam sreću i dobro zdravlje, vaš M.P.

ČETRDESET OSMO PISMO

Dragi moj Antonio, Otkud sad to? Očekivao sam da ćete mi pisati o običajima, dočekivanju gostiju u Toskani a vi o bombardovanju!? Ali dobro, shvatio sam da ste na neki način vezani za moju zemlju, onu koja je nekada bila a i, kako pišete, osećate se posramljenim i bespomoćnim što niste.... Nemojte se sekirati i samooptuživati, ostavite se Pintera, kome inače veliko hvala, nastavite vi svoj dragoceni život, dosta je bilo patnji. I više je nego dovoljno što ste studentima saopštili svoj stav o bombardovanju, o rešavanju bilo kakvih sukoba silom. Zabolela me Grasova reakcija jer ga od LIMENOG DOBOŠA svrstavam u nekoliko omiljenih pisaca ali opšta medijska hajka na Srbe, sigurno je uticala na formiranje njegovog mišljenja. Kasnije je ispravio svoj stav ali to više nije bilo bitno. Uopšte, retko gde ste mogli videti, čuti ili pročitati da u Srbiji postoje i neki drugi i drugačiji ljudi, ljudi koji su protiv politike Slobodana Miloševića, koje njegova policija svakog dana prebija po ulicama Beograda i drugih gradova po Srbiji. Da bih vam napisao nešto o bombardovanju, odnosno kako sam ja doživeo i preživeo bombardovanje, moraću da budem opširniji nego inače, nadam se da se ne smejete dok ovo čitate? Dan pre početka bombardovanja, bolje reći veče, bio sam na otvaranju Internacionalne izložbe ilustracija ZLATNO PERO. U velikoj masi umetnika, radoznalih posetilaca i onih koji bi da uvek budu viđeni, spazio sam kolegu D.M. koga odavno nisam video. Pošto smo se pozdravili, D.M. mi je rekao: "Kažu da će nas sutra bombardovati." "Ma daj, odgovorio sam mu, to bi bila najveća moguća glupost, Evropljani da bombarduju Evropu!" Još smo malo razgovarali, video sam se s nekim ljudima i otišao kući. Sutra oko sedam sati uveče javio se brat moje žene koji je tada živeo u Budimpešti i rekao da je na CNN-u čuo da bombarderi iz Avijana poleću ka Jugoslaviji. Odmahnuo sam rukom i rekao da je to nemoguće i da ipak postoje granice ljudske gluposti. Moja žena je otišla u komšiluk kod zajedničke prijateljice da popiju piće, više se i ne sećam kojim povodom. Ja sam u kuhinji sinu i sebi pravio sendviče za večeru. Kroz kuhinjski prozor pruža se pogled sa Istoka preko Juga do Zapada. Po danu se na Istoku vidi veći deo Beograda (starog, jer živim u Novom Beogradu), na jugoistoku se između dva solitera dobro videla Avala i TV toranj na njenom vrhu, pravo ispred u daljini se uzdizala Straževica a sasvim desno se dobro uočavala TE Nikola Tesla sa svojim visokom dimnjacima. Elem, pravim ja sendviće, sati je oko osam, kad mi pažnju privuče visok plameni stub na Straževici. Zatim još jedan a kada se pojavio treći do mene je dopro zvuk prve a onda druge i treće rakete. Šta je to začuo sam sina? Idioti, pa oni su su zaista počeli da nas bombarduju, odgovorio sam. Interesantno, bio sam pribran ali vrlo gnevan. Često znam da kažem:" Jedino čega se užasavam je ljudsdka glupost, prljavština i primitivizam." Bio sam gnevan zbog gluposti, nisam osećao strah, bio sam besan zbog neodgovornosti koju sobom nosi glupost. Ceo period bombardovanja pamtim po lepom vremenu, vrata od terase su bila neprekidno otvorena od Marta do Juna meseca. Takođe i po činjenici da sam tih dana legao rano i spavao "kao zaklan." Doduše nekoliko prvih večeri sam na poziv sina i žene izlazio na terasu i pratio putanje svetlećih metaka koji su uzalud tražili nedostižnu metu. Na znak uzbune, sirena je udaljena oko 50 metara vezdušne linije od nas (do tada je bila zarasla u korov i često sam se pitao prolazeći pored nje, koja je uopšte njena svrha?), grad bi utonuo u mrak, što je u osnovi bilo besmisleno jer je to njihovim sofisticirsanim uređajima bilo sasvim svejedno, ljudi su izlazili na terase i balkone, na ulicu i glasno navijali i psovali. Naravno bilo je i onih koji su se sklanjali u na brzinu očišćena skloništa. To je zaista bila borba Davida i Golijata s ti što je ovoga puta David izvukao deblji kraj. Praćkom protiv visokih i dalekih bombardera sa "pamtnim" bombama, zaista bezdušno! O "kolateralnim štetama" Veslija Klarka da i ne govorim, to je bio vrhunski cinizam! Onda je uveden tz prinudni odmor , svi zaposleni su jedan mesec radili a sledeći bili na prinudnom odmoru. To mi je baš odgovaralo! Ujutro bih uzimao ribolovački štap, ranac sa priborom, sedao na bicikl i odlazio na obližnji kanal da pecam. Bio sam potpuno sam sa Prorodom, našao sam jednu veliku razgranatu Vrbu ispod koje bih seo, zabacio štap, zapalio cigaretu i uživao. Posle nekog vremena toliko sam bio srođen sa Prirodom da su mi prilazili i radoznalo i oprezno me zagledali kriveći glavu, fazani iz obližnjih kukuruzišta. Gnjurci, patke, žabe, barske kornjače prihvatali su me kao svog, kao deo Prirode. Belouške i Vodarice su mi bukvalno prelazile preko nogu zagnjurenih u plićak. Nisam pravio nagle pokrete, nisam ih plašio, govorio sam im i mazio ih tihim ravnomernim glasom. Kada sam prvi put pošao na pecanje, na nasipu kojim vodi put, zaustavili su me vojnici koji su skriveni u priobalnim šumama dežurali pored velikih pontona, spremnih za slučaj da mostovi budu porušeni. Jedva sam uspeo da ubedim starešinu, bio je major po činu, da ako već treba da poginem, želim da to bude u Prirodi. Idite na svoju odgovornost, odmahnuo je rukom misleći verovatno: "svakakvih je budala na ovom svetu." Da li zbog "osiromašenog uranijuma" ili nečeg drugog ali riba je tih meseci "radila kao luda." Ovde ću napraviti digresiju zbog asocijacije. Posle izvesnog vremena čovek ogugla na sve pa i na bombardovanja. Jedno popodne žena i ja smo krenulo na Svski kej da se prošetamo i prolazeći pored velikog crnog Duda , ja sam počeo da jedem sočne dudinke. Jedan čovek mi se obrati rečima:"Gospodine nemojte da jedete to, ozračeno je uranijumom!" Kao glumac na šlagvort, odgovorio sam mu: "Dragi gospodine, moja žena obožava kada joj svetlim u krevetu." J. je pobegla krišom se smejući. Ili ovo: Jedno jutro, ne sećam se datuma ali je bilo za vreme bombardovanja, probudio me zemljotres. Bilo ja rano jutro, krevet se pomerao, ormari i drvenarija su škripali, luster se njihao kao lud. Pridigao sam se bunovan kada se iz susedne sobe začuo glas mog sina: "Šta je sad ovo?" " Spavaj, doviknuo sam mu, to je samo zemljotres!" Prethodno sam rekao da je riba "radila kao luda". Prvog dana sam vraćajući se s pecanja, vojnicima i majoru dao preko 5 kilograma ribe. Bili su oduševljeni, izvukli su odnekud kotlić i bacili se na spremanje riblje čorbe. Nastavio sam da ih "snabdevam" a išao sam na kanal svaki dan i ostajao sve dok sunce ne počne da zalazi. U sledećem pismu ću vam opisati još neka lična iskustva iz vremena bombardovanja. Srdačan pozdrav, M.P.

ČETRDESET SEDMO PISMO

Dragi Antonio Potsećate me na Hamurabijev zakonik i princip "oko za oko, zub za zub", na Vendetu.... u pravu ste, zaista se taj način uzimanja pravde u "svoje ruke" proteže kroz vreme i nije ograničen prostorom. Na žalost, održao se u nekim sredinama do danas.

Vrlo je verovatno da „vučem“ neke traume. Ja ih nisam svestan niti sam pokušavao da ih potražim i pronađem. S vremena na vreme se setim događaja, kao što se to desilo u poslednjem pismu, u mozgu su mi jasno i precizno ocrtani kao da se dešavaju ovog trenutka, Pamtim detalje, sitnice iako je od tada prošlo više od pedeset godina. To je naravno lako objašnjivo, takvi prizori se duboko urezuju u pamćenje i neizbrisivi su.

Znam da u Italiji već nekoliko vekova postoji "kolonija" Albanaca. To su uglavnom potomci onih koji su pred Turcima, predvođeni Đerđ Kastriotom - Skenderbegom, prebegli, naselili se i vremenom italijanizirali. Migracije su išle u svim pravcima, tako da potomaka Crnogoraca i Albanaca ima u okolini Šibenika, Zadra a u Istri se nalazi selo Peroj naseljeno čistim Crnogorcima. Uspeli ste da pronađete Zakon Leke Dukađina! Nisam ga čitao osim u fragmentima a što se tiče sakupljanja krvi ubijenog u čašu, ako ga niste pronašli u Zakonu, siguran sam da se (iako nemam knjigu pri ruci) podaci nalaze u knjizi Marka Miljanova ŽIVOT I OBIČAJI ARBANASA. Ah, da! Šljive koje su pripremane za Slatko, stavljane su prvo u kreč da odstoje izvesno vreme pa se onda tanka kožica lako skidala s njih a zatim je počinjao proces pravljenja Slatka. To znam jer sam u detinjstvu slušao stare iskusne domaćice kako podučavaju moju majku. Slatko od tako spremljenih šljiva za mene je vrhunska poslastica. Običaj koji se sada retko sreće osim ponegde na selu, je bio da se gostu na lepoj tacni u posebno za to napravljenoj staklenoj posudici, ponudi Slatko i voda, najbolje hladna, ukusna bunarska voda. Slatko se pored mojih omiljenih šljiva, pravi(lo) od višanja, trešanja, komadića drugog voća, mladih oraha pa čak i od kora od lubenica. Kakvi su ili su bili običaji u sličnim situacijama kod vas u Toskani i Italiji? P.S. Danas sam saznao da je umrla En Benkroft. Ta žena a već sam je pominjao, za mene je bila višestruko privlačna : kao izuzetna glumica, ni njen glas me nije ostavljao ravnodušnim a i fizički me privlačila iako se za nju ne bi moglo reći da je bila Sex bomba.

Budite mi vedri i zdravi, vaš M.P.

ČETRDEST ŠESTO PISMO

Dragi Antonio,

Dakle i u Toskani vodite računa i pamtite svoje pretke. Crtež vašeg porodičnog stabla je sasvim OK. Ne izvinjavajte mi se nedostatkom crtačkog talenta, on u ovom slučaju nije presudan, sasvim jasno mogu da pratim vašu "lozu" sve od Đakoma zvanog "Tabacchino". Vaš predak se bavio uzgajanjem i prodajom duvana te otud kažete njegov nadimak koji je vremenom modifikovan i prerastao u porodično prezime. Smatram za sasvim prirodno da je i švercovao duvan, slične stvari su se dešavale i na našim prostorima.

Pažljivo čitate moja pisma Dragi Antonio, zapazili ste ono :“...1905 kada su se tu doselili.“ Moj đed je, imao je 35 godina, zajedno sa snahom, (brat mu je poginuo u borbi sa Turcima), njena dva sina, svoja bratanca i još nekoliko porodica prebegao iz Crne Gore u Srbiju i naselio se u okolini L. Đedov brat od strica je bio školski drug (u Švajcarskoj) srpskog Kralja Petra I Karađorđevića pa mu se posle likvidacije nekoliko najbližih rođaka pripadnika napredne omladine Crne Gore koji su se suprotstavljali apsolutizmu Kralja Nikole, obratio za pomoć i dozvolu da se nasele u Srbiji. Kralj im je predložio Kosovo i Metohiju kao plodan i bogat kraj a i dosta naseljen Crnogorcima. Po priči moga oca, nekoliko meseci su obilazili Kosovo i Metohiju, sretali se s rođacima i zemljacima, s Šiptarima (Albancima) i na kraju rekli Kralju Petru kratko i šturo: "Ovi Šiptari nijesu ka naši Oti i Krasnići, mi bismo neđe drugo ako se može!?"

Elem, pronašli su jednu kosu obraslu hrastovom šumom u blizini L., platili vlasnicima iz obližnjeg sela po dogovoru, Kralj im je dodao koliko je falilo. Svet oko njih je bio pitom, vredan i radan, nikada između njih nije došlo do bilo kakvog konflikta. Iskrčili su šumu, sagradili kuće, zasnovali porodice, rađali decu... Za njima su nešto kasnije došle i druge porodice. Svoje malo selo nazvali su Petrovac, uvek sam mislio zbog preovlađujućeg prezimena a otac mi je nekoliko godina pred smrt, rekao da je selo dobilo ime po Kralju Petru.

Pošto biste me sigurno pitali, reći ću vam da su Oti (Hoti) i Krasnići Arbanaška plemena čija se teritorija graničila sa teritorijom Kuča. Pored vrlo retkih, uglavnom pojedinačnih ekscesa, Kuči, Oti i Krasnići su živeli kao pravi susedi, pomagali se i u dobru i u zlu. Zajedno su se borili protiv Turaka, čuvali nejač jedni drugima, dolazili na slave i svečanosti, sklapali bratstva i pobratimstva. Obraz i reč su bile kategorije koje se nisu smele prekršiti!

Ispričaću vam zanimljiv primer o značaju reči, gostoprimstvu, običajnom pravu... a u vezi sa krvnom osvetom, koja je nekada davno imala svoja pravila utvrđena Zakonom Leke Dukađina. U vreme velike gladi (počezak XIX veka) a bilo je još velikih gladi, jedan moj saplemenik je oteo/ukrao ovcu iz stada koje su čuvali Arbanasi. Pojurili su za njim, nastalo je puškaranje i on je ubio jednog od čobana. Batalio je ovcu i bežeći naišao na jednu kuću, zalupao na vrata i potražio spas. Starina koji mu je otvorio vrata obećao mu je zaštitu. Nešto kasnije na vrata je hrupila potera i ispostavilo se da je ubijeni čobanin sin starca koji ga je uveo u kuću! Starac mu se obratio: "Primio sam te pod svoj krov, neće ti ni dlaka s glave faliti, nahraniću te, napojiti i otpratiti do tvojih ali znaj da mi duguješ krv. Kad krv uzavri, doćićemo po tvoju glavu." Po predanju krv ubiijenog se sipala u čašu i kada bi počela da peni, vri, kad uzavri, to je bio znak da je došlo vreme da se "naplati dug." Kako je rekao tako se i zbilo. Kada nekog pustiš u kuću, pod svoj krov, on je od tog trenutka pod tvojom zaštitom, garantuješ svojim za njegov život. To je važilo i za Arbanase i za Kuče. Gostoprimstvo je bilo svetinja i nerazdvojivo od zadate reči i čuvanja obraza, časti.

Reditelj Zdravko Velimirović je pre više godina snimio izuzetno dobar film o krvnoj osveti baziran na Zakonu Leke Dukađina. Leka, rođen u kraju Dukađin u severnoj Albaniji, poštujući običajno pravo a istovremo pokušavajući da reši i uvede pravila u raznorazne odnose među ljudima u svom narodu, postao je u neku ruku zakonopisac, tvorac Zakonika. Krvna osveta je od davnina pratila i bila sastavni deo običaja i života planinskih naroda a poglavito Arbanasa i Crnogoraca. krvna osveta je znala da se lančano protegne i na više od sto godina. Elem, u filmu (ponavljam, ređenom po Zakonu Leke Dukađina) ubica i od porodice određen član, u prisustvu odabranih viđenih ljudi, dobijaju po pištolj i na znak pucaju jedan na drugoga sa kratkog odstojanja. Bez obzira na ishod, time je krvna osveta bivala završena. U filmu je radnja smeštena u korito uskog, strmog i visokog kanjona Cijevne, koja leti presuši i ostavi za sobom dno od oblutaka veličine dečje pesnice. I sam ambijent je doprineo upečatljivosti i uverljivosti.

Postojala je (postoji i danas) i institucija nazvana „Umir krvi“. Da bi se stalo na put dugotrajnom krvoproliću, porodica ubice se obraćala plemenskom savetu i najviđenijim ljudima da posrduju kod porodice ubijenog, što se završavalo ili odbijanjem ili pristankom da se Krvna osveta prekine, uz nadoknadu u novcu a najčešće u stoci.

Vremenom se Krvna osveta izrodila u ubijanje ne samog ubice, već se gledalo da se ubije osoba čija će smrt za porodicu i pleme pretstavljati posebnu tragediju.

Sticajem okolnosti, dva puta sam kao dete prisustvovao izvršenju Krvne osvete.

Mučna je ovo tema, zar ne?

Puno pozdrava od M.P.

ČETRDESET PETO PISMO

Hvala vam dobri moj Antonio! Trudim se i trudiću se da se uspostavim. I pored stanja u kojem se nalazim, funkcionišem na savim pristojan način, izvršavam većinu svojih obaveza a za protivnika i jednog od glavnih uzročnika mog stanja, pored životnih problema, označavam i Zimu! Ja sam "dete Sunca", vrućine, bosih nogu...od godišnjih doba volim i priznajem samo Leto! Sanjam o dugim plažama od belog da oči zabole peska, šumama kokosovih palmi, azurno plavom moru, Suncu koje svojim tropskim sjajem čini da izgleda da nebo gori. U MOSTU SVETOG KRALJA LUJA Torntona Vajldera, Kamila Perikola bivša glumica a sada Dona Mikaela, kaže čika Piu (svom životnom mentoru i zaštitniku): "Vama je pedeset godina i vi još sanjate o takvim ostrvima, čika Pio." Šta reći, naravno da sanja, sanjam i ja kao što rekoh. Interesuje vas ko je Marko Miljanov. Lakedemonski (vaš izraz sa kojim se slažem) kratko i jezgrovito je saopštio izuzetno važnu moralnu normu, načelo, nešto što bi moralo da bude opšte važeči ljudski životni stav. Marko Miljanov je svojim životom potvrđivao svoje stavove i načela, živeo je u skladu s njima. Marko Miljanov Popović je bio Vojvoda Kučki. Objasniću vam malo detaljnije. Crnogorska zajednica je bila komponovana ( a to je u izvesnoj meri važno i danas) od plemena. Prva podela se sastoji/ala od dve osnovne celine, Crna Gora i Brda. Crna Gora je deo koji se graniči/dodiruje sa Hercegovinom a Brda su na Istoku prema Srbiji. I Crnu Goru i Brda su činila plemena. Plemena su veće zajednice združenih Bratstava a Bratstva su skupovi porodica sa zajedničkim pretkom. Plemena Brda su Vasojevići (i danas najveće i najmnogoljudnije pleme na teritoriji Crne Gore), Bratonožići, Piperi, Bjelopavlići, Kuči... Marko, sin Miljana Popovića rodio se 1833 a umro 1901 godine. Bio je crnogorski junak, vojskovođa, vojvoda i pisac. Interesantan je podatak da je naučio da čita i piše u svojoj pedesetoj godini. Napisao je i nekoliko knjiga. Najznačajnije delo mu je PRIMJERI ČOJSTVA I JUNAŠTVA a potom PLEME KUČI U NARODNOJ PJESMI I PRIČI i ARBANASI, ŽIVOT I OBIČAJI. Za života je bio cenjen i poštovan kao Vojvoda i junak ali i kao mudar i pravičan čovek. Za savet su mu se obraćali i Crnogorci i Arbanasi. Uvek je govorio istinu i s poštovanjem se odnosio prema svima. Zanimljiva je činjenica da je njegova ćerka (školovana u inostranstvu) bila udata za velikog američkog i svetskog arhitektu Frenk Lojd Rajta. Krajem pedesetih godina prošlog veka došla je i obnovila rodnu kuću i od nje napravila spomen muzej svom ocu na Medunu. Pre Marka Miljanova sve Vojvode Kučke su bile iz kuće Petrovića. Uvidevši i sagledavši sve Markove kvalitete ispoljene još u mladosti, moj predak Vojvoda R.P. je odlučio i tražio od plemenskog savjeta da posle njegove smrti, za Vojvodu izaberu Marka Miljanova Popovića. Kao što se pokazalo nije pogrešio, naprotiv. Malo Istorije nije na odmet, pa bila ona i porodična. Moj otac je znao da kaže: "I rasnim psima se precizno vodi i beleži poreklo pa zašto da ja ne znam svoje pretke?" U Crnoj Gori se smatralo za sramotu da neko ne zna svoje porodično stablo, da ne ume/može da počevši od sebe nabroji sve svoje pretke. Činjenica je da su i pitanju bili samo muški preci. Za razliku od većine, moj otac je znao i pretke svoje majke. Željno očekujem vaše pismo, M.P.

ČETRDESET ČETVRTO PISMO

Dragi prijatelju, Divno ste upleli "letnji Njanađivako povetarac" u svoj život, svoja interesovanja, svoj odnos sa i prema studentima, na kraju, prema ekvivokama i svemu što je drugačije, različito, zanimljivo, bez obzira na predznak koji sobom nosi ili ne. Svi ostavljamo i svi u/na nama ostavljaju svoj trag ali svako od nas može da izdvoji osobu/e, kada je sam sa sobom i izvrće svoj život kao rukavicu, koje su ostavile značajan ili nesvakidašnji trag, makar to bila jedna rečenica, osmeh razumevanja, podrška ili ponuđen i prihvaćen stav. To ne mora da bude (po pravilu) visoko obrazovana, sofisticirana osoba kao na primer moj profesor V.Č., već i osobe koje smo pominjali, osobe koje sam znao, sretao ili o kojima sam čitao, koje bi po već ustaljenom sudu pripadale kategoriji tz "običnih malih ljudi." O "običnim malim ljudima" bismo mogli da se jednom prilikom "izrazgovaramo" jer njih od tz "velikih ljudi" ( tu ne računam prave velikane iz svih oblasti) rzdvajaju samo novac ili titule.. Ali o tome drugi put. Pišem sve ovo, pišem svašta, dopisujemo se, pametujem, pokazujem svoje znanje i obrazovanje .... napisah li nešto o svojim manama, o svojim izlivima besa, o životu kojim živim, o tome kako sam sebi ponekad a sada sve češće, nesnosan! Ne! Ispada da sam bezgrešan, Hrist maltene! Izvinite za ovaj ispad. Iznerviran delovima svog života, bez mogućnosti da ih promenim, stresove izazvane time sabijam u sebe dok kao lava ne pokuljaju iz mene "izazvani nečim beznačajnim" uglavnom. Tada stradaju nedužni, oni koji su mi najbliži, oni koje najviše volim. Vraćam se na započeto. Naš rođak Protojerej D.Đ. u vreme mog dečaštva, nudeći me slatkom od belih (od kore krečom oslobođenih) šljiva, koje je popadija stavila pred nas na drveni stočić prekriven šarenom mušemom, ispod starog Duba (Hrasta) jedinog u celom selu preostalog od krčenja šume 1905 godine kada su se tu doselili, dakle nudeći me slatkom, govorio mi je: "Mili moj, nikada u životu nemoj činiti drugome ono što ne bi voleo da tebi neko čini." Navodio mi je reči Marka Miljanova: "Junaštvo je braniti sebe od drugih a čojstvo, braniti druge od sebe." Shavatao sam samo delimično ono što je govorio i želeo da mi kaže, ipak sam bio dete ali sam to za "vjeki vjekov" zapamtio i kada sam odrastao trudio sam se a trudim se i danas, da poštujem te važne moralne norme. Ne uspeva mi to baš uvek, moj žestoki temperament uz sabijene stresove, me katkad skrene i povredim i uvredim, nanesem bol ljudima, najčešće kao što sam rekao, onima koje najviše volim, mojoj ženi i sinu. Nikada nisu u pitanju krucijalne stvari, povod je uglavnom beznačajan ali ti moji izlivi kao proizvod daju uvrede "ispod pojasa." U poslednje vreme sam vrlo rezigniran iako se čuvam i borim da ne padnem u depresiju. Nekako nam, i meni samom, "ne ide", nikako da se "razvedri", da nam "sine sunce!" Da se ne bih rasplakao i raskukao a već sam počeo, završavam ovo pismo. Toplo vas pozdravljam, vaš M.P.

NEK' KOMŠIJI CRKNE KRAVA

Ove izreke nema (!) kod drugih naroda te su Srbi u ovom slučaju, jedinstveni i neponovljivi! Izreka na najogoljeniji način ocrtava i podvlači osnovnu karakteristiku srpskog naciona. Razni i dugotrajni pokušaji pojedinih srpskih psihologa, sociologa i antropologa da izreku ublaže, protumače dugogodišnjim ropstvom pod Turcima i još kojekakvim besmislenim koještarijama, pali su u vodu. Poslednjih godina narodni genije je izreci dodao i savremenu dimenziju iako ja (subjektivno) smatram da se ona oduvek podrazumevala : NEK' I MENI CRKNE KRAVA. Naravno, stvar je u činjenici da u tom slučaju komšija ne može da od MENE pozajmi mleko! Krava je u izreku uvedena kao prepoznatljiv folklorni motiv ali je težište u stvari na glagolu CRKNUTI, omiljenom u međuljudskoj komunikaciji u Srba. Primer: "Crk'o dabogda, crkotino jedna...." Uzalud Hrist poručuje: "Ljubi bližnjeg svoga....", Srbi i vernici i ateisti, drže se ove izreke čvrsto i postojano jer ona predstavlja (verovatno) najjači segment srpskog mentaliteta. Sklon sam da izreku PESMA NAS JE ODRŽALA prirodno zamenim izrekom NEK' KOMŠIJI CRKNE KRAVA, ONA NAS JE ODRŽALA.