ČETRDESET PRVO PISMO

Uživali ste, kažete, u načinu na koji sam interpretirao svoju adolescenciju, pubertet. Spominjete AMARKORD u kojem Felini...., hvala na komplimentu ali nemojte me porediti s velikim Majstorom.

Da li su u pitanju godine, a rekao bih da jesu, sve se češće prisećam mladosti. Nego da se vratim na temu slava koju smo započeli vašim zanimanjem za njih.

U pravu ste, sećam se i ja da je pre nekih trideset (ili više?) godina, Vatikan Svetog Nikolu "premestio" u niži rang svetaca, zašto(?) ne znam a vidim iz vašeg pisma da ni vama to nije najjasnije. Zanimljivo vam je moje tumačenje nastanka slava i kažete lako je prihvatljivo ali vas buni činjenica da slave postoje samo u jednom narodu. Pored Srba, Pravoslavci su i Rusi, Grci, Gruzini ali ni u jednom od tih naroda, slava kao institucija ne postoji. Živa istina ali ja nemam objašnjenje za to.

Najčešće slave kod Srba su već pomenuti Sveti Nikola pa zatim Sveti Đorđe (Slava se u narodu zove Đurđevdan), Sveti Jovan (Krstitelj), Sveti Aranđeo (Arhangel Mihailo), Sveti Luka, Sveta Petka, Sveti Sava, njegov otac Sveti Simeon Mirotočivi, Sveti Stefan (Dečanski) etc, etc... Pored porodičnih postoje i gradske slave a u poslednje vreme i mnoge kompanije, sve političke stranke i udruženja građana uzimaju nekog od svetaca za svog zaštitnika, za svoju slavu.

„Povratak“ religiji, Pravoslavlju je, istini za volju, u mojoj zemlji haotičan, zbrzan, prenaglašen, nabijen šovinizmom i što je možda najgore, neznanjem i nedostatkom želje da se "stvar" spozna kako sa religijskog tako i sa istorijskog stanovišta. Površnost je osnovna odlika ovdašnjih vernika. Okupirana politikom u ovo tz vreme Tranzicije, ni Crkva se ne bavi na pravi način svojim zadatkom. Tako dolazi do apsurdnih situacija, ljudi se na slavama, za Božić, Uskrs... prežderavaju, napijaju do besvesti, bacaju petarde i upucavaju se iz vatrenog oružja, ni traga onome šta slave izvorno znače.

Sve religije pa i pravoslavna propovedaju ljubav kao osnov vere.Toga je u praksi, u svakodnevnom životu vrlo malo i sve manje. Politika, novac, želja za vlašću uvukle su se u sve pore društva a ni crkva nije ostala imuna na njih.

Protiv sam svake generalizacije i sigurno je da postoje pravi vernici, koji ne mašu svojom verskom opredeljenošću i svojim religioznim osećanjima. Sa dubokim poštovanjem se odnosim prema takvima bez obzira kojoj konfesiji pripadaju. Ponavljam, na žalost, malo je takvih ili bar nisu toliko primetni i vidljivi kao oni koji se svojim slavljenjem zapravo (makar i nesvesno) izruguju veri.

Iako smo zvanično sekularna država, Crkva je (kao i u Italiji) odvojena od države, u škole je pre nekoliko godina uvedena veronauka. Kao kompromis izmišljen je i predmet "građansko vaspitanje", pa je učenicima (čitaj: njihovim roditeljima) ostavljeno da biraju koji će predmet pohađati. Iako je Crkva to ubeležila kao značajan poen, rezultati nisu blistavi. Upravo sam se setio reči i danas istaknutog Vladike koje je izgovorio pre dvadeset i više godina na jednoj tribini na kojoj se između ostalog razgovaralo i o mogućnosti uvođenja veronauke u škole.: "Bojim se da bi uvođenje veronauke kao predmeta u škole izazvalo kontraefekat kao i uvođenje marksizma. Naime, iz prakse je vidljivo da se sa časova marksizma masovno beži, da se marksizam smatra dosadnim predmetom a to bi se moglo dogoditi i veronauci ako postane obavezan predmet." Vladika je u međuvremenu promenio mišljenje ili ako nije, povinovao se stavu Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve.

Da vas ne bih i dalje „gušio“, srdačno vas pozdravljam.

Pišite mi, vaš M.P.

ČETRDESETO PISMO

Hvala vam dragi moj Antonio, voleo bih da mi se ostvari bar deset posto od onoga što ste mi poželeli. Kažete da sam vas raznežio poslednjim pismom. Verujte da sam se i ja sam raznežio i skoro "rascmizdrio." Toliko je godina proteklo od tada, osetio sam se starim i ranjivim. Počeo sam da se prisećam sebe iz tog vremena, dečaka veselog, punog energije, radoznalog, zaljubljenog u sve što je ženskog roda... Bože kako vreme brzo prolazi! Počeo sam da se smejem dragi Antonio! Iz sentimentalne rasplakanosti i žalom za mladošću, skočio sam, hrupio u razdraganost. Razlog tome je sećanje na to šta su mi i koliko dlake, dlakavost u tom periodu značile. I moja naravno ali prvenstveno mislim na dlake, malje koje su me, bilo da su pokrivale podlaktice devojaka i žena ili su obavijale stegnute najlon čarapama ženske listove (tada žene nisu brijale ni depilirale noge), izazivački i erotizirajući privlačile i u maštanjima maglovito vodile ka dlakama međunožja. Na javi sam sanjao i razrađivao snove o susretu sa jednom mladom ženom iz komšiluka koja je kao crnka imala izrazito maljave noge. "Najlonke" su presujući njene crne jake dlake, stvarale uzbudljive slike i šare od njih. Suknje su se tada nosile ispod kolena ali sam ja u svojim snevanjima ulazio ispod suknje, zamišljao butine a naročito onaj deo iznad čarapa pričvršćenih halterima! U mojim maštanjima zamišljao sam da je srećem u jednom uskom prolazu između dve zgrade, šta bih preduzeo...ona bi mi se naravno dragovoljno predavala. "Visio" sam u tom prolazu pre i posle škole, noću, odugovlačeći odlazak kući što sam više mogao, po cenu da budem grđen od roditelja. I jednog dana susret se zbio! Prolaz je bio dugačak oko trideset metara i uzak a mi smo se sreli tačno na sredini. Stajao sam pred njom grozničavo prebirajući maštanja i snove, srce mi je ludački udaralo ali ja jednostavno nisam znao šta treba da uradim, bio sam blokiran, bespomoćan! Posle nekog vremena ona je podigla obrve: I hoćeš li me pustiti da prođem, rekla je?! Priljubio sam se uz zid i ona je prošla. Pratio sam je pogledom, dlake nisam mogao da vidim ali se njeno telo jasno ocrtavalo na uskom pravougaoniku svetlosti izlaza. Došavši kući zaključao sam se u kupatilo i počeo da onanišem, zamišljajući sada sasvim precizno šta je sve moglo da se desi među nama. Besomučno sam onanisao sve do poslednje kapi! I dan danas imam neku iracionalnu bolećivu vernost prema dlakama, maljama. Da li u RAKOVOJ OBRATNICI ili negde drugo, Henri Miler, odnosno lik iz knjige kaže: "Obrijala je! Sada ne liči ni na šta ili bolje liči na sve pičke na svetu." Iako bi to poduprlo moj odnos prema dlakama ipak se ne slažem sa tim stavom. Uostalom to sam vam već napisao: SVAKA je jedinstvena i neponovljiva Galaksija u Kosmosu. Izvinite molim vas, vi ste mi postavili ozbiljno pitanje a ja o dlakama! Mada su za mene u tom periodu mog života, dlake bile najozbiljnija stvar! Božić se u srpskom Pravoslavlju čestita sa. HRISTOS SE RODI a odziv je VAISTINU SE RODI. Nisam vernik, ne slavim crkvene praznike pa ni porodičnu slavu Svetog Nikolu. Sveti Nikola je bio svetac zaštitnik porodice moga oca i jedna od dve najčešće slave kod Srba. Slava mog dede po majci bio je Sveti Aranđeo (Arhangel Mihailo). Vaspitavan sam u "ateističkom duhu" ma kako to danas izgledalo i značilo. Ipak moj otac iako komunista po ubeđenju (koje je sadržavalo najčišća moralna načela), učio je brata i mene da poštujemo svaku veru i svaki hram. Objašnjavao nam je i odgovarao na pitanja, vodio nas u obilazak pravoslavnih, katoličkih i islamskih svetinja, kojih je u našoj zemlji (mislim na bivšu Jugoslaviju) bilo na "svakom koraku." Najbolji drug mog oca u partizanima je bio pop M.B. Prizrensku Bogosloviju je završio pred Drugi svetski rat ali se priključio partizanima u borbi protiv okupatora svoje zemlje. Ocu bi uvek zasuzilo oko na pomen njegovog imena. Bio je izuzetno hrabar čovek, prvi je jurišao. Obrazovan, blag po prirodi, leporečiv, u predasima između borbi, podučavao je nepismene, krstio i venčavao, držao opela nad umrlima i poginulima. U jedno jurišu je i sam poginuo. I u porodici smo imali popove, sveštenike. To nisu bili zatucani ljudi, naprotiv, širokih shvatanja, umni i dostojanstveni. Kako bilo, moj otac se držao pravila KPJ da je religija nespojiva sa članstvom u partiji, te su tako u našim životima izostale slave, Božić, Uskrs... Kao Crnogorac čiji su svi preci uključujući i mog dedu, njegovog oca, poginuli u nekom od mnogobrojnih ratova na našim prostorima,ni pre rata ali ni pre nego je pristupio KPJ, nije mnogo pažnje pridavao veri, uostalom kao ni njegova porodica i okolina. Pre je to bilo poštovanje starih uvreženih običaja nego nekakav danak veri. I pored toga, sa setom se sećao Božića, svečane atmosfere, jabuka iz trapa, suvih šljiva i oraha a posebno trenutka kada je postao Položajnik. U siromašnom i u mnogo čemu škrtom detinjstvu, Božić mu je svojim svečanim porodičnim okupljanjem, blagošću svih prema svima, Badnjakom a i kao jedino slavlje u toku godine kada se moglo dobro pojesti, čak dobiti poklone, ostao u najlepšem sećanju. Slavili su i Svetog Nikolu a u vezi s ti zapamtio sam ovu priču: Sveti Nikola je posna slava, znači na trpezi je obavezna riba. E, moj đed Lazo je godinama sa Skadarskog jezera poručivao najveće i najdeblje jegulje za slavu. Kada poređaš komade masne jegulje preko podvarka, pričao je moj otac, to je bilo "da prste poližeš!" Slave kao institucija postoje koliko mi se čini samo kod Srba, odnosno u Srpskoj Pravoslavnoj crkvi. Mislim da su one nastale "pomirenjem" paganske sa pravoslavnom religijom, prihvatanjem božanstava-kućnih zaštitnika i njihovim transformisanjem u već postojeće Hrišćanske svetitelje. To se odvijalo postepeno i to su radili najumniji ljudi, pokrštavajući i privodeći Pravoslavlju/Hrišćanstvu paganska slovenska/srpska plemena. Verujem da je na taj proces u velikoj meri uticao i najveći srpski svetitelj Sveti Sava , školovan, obrazovan i uman, diplomata od najboljeg kova, rano je shvatio prednosti koje donosi pripadnost Hrišćanstvu, općenito, kako bi rekli Hrvati. Sveti Sava je pored izvanrednih diplomatskih aktivnosti, bio i ostao najveći učitelj svog naroda, osnivao je škole i bolnice, prpovedao, pisao.... Ako vas bude interesovalo još nešto ili poželite da vam neke stvari preciznije objasnim, rado ću to učiniti, koliko budem znao i umeo. Toplo vas pozdravljam, M. P.

IN MEMORIAM

Umro je Veselin Drašković, Akademski slikar iz Beograda. Umro je moj drug, prijatelj, čovek sa kojim sam 1969 godine upisao Akademiju likovnih umetnosti, umro je Vesa, Vecko, slikar rasni Veselin Drašković! Videli smo se pre nepunih dva meseca, pitao me : "Hoćemo li opet u Gračanicu?" Naravno, odgovorio sam, što god da se desi, ubeđen sam da ćemo otići i družiti se sa Srećkom, Krdžom, Androm, Mikcem...jedino nas silom mogu sprečiti. Pogledao me očima koje su (kao i uvek) izgledale istovremeno začuđene i nasmešene : "Verujem ti, jedva čekam!" Naše prijateljstvo traje, trajalo je skoro četrdeset godina, dešavalo se da prođe i puna godina da se ne vidimo ali kada bismo se sreli, sve je bilo kao da se nismo rastajali, kao da smo neprekidno zajedno. Vecko, kako sam voleo da mu tepam, bio je neverovatno sazdana osoba, introvertan, po unutarnjem kodu osamljenik a opet i ekstrovertan, druželjubiv, omiljen, neizmerno duhovit. Bezbroj je anegdota i situacija, naravno istinitih, koje su sačinjavale i činile njegovo bitisanje na zemljinom šaru. Podvalčim "na zemljinom šaru", jer je Vese bilo svuda i na svakom mestu, najčešće na najneočekivanijem! Malo je ljudi, od Roma/Cigana ispod Gazele, preko sveštenika i monaha Svete Gore Atonske, Akademika, pa sve do policajaca/pozornika koji su ga redovno legitimisali, koji ga, kada bi ga upoznali ili bar s njim razmenili nekoliko rečenica, nisu bez izuzetka zavoleli i prigrlili. Naizgled nekomunikativan, nije mogao sprečiti isijavanje sopstvene ljudskosti i delikatne, prefinjene prirode.

Još na Akademiji sam zavoleo njegov rad, njegov način konstruisanja slike kojem je uvek prethodio proces gledanja, posmatranja, sagledavanja objekta sa svih njegovih strana , uglova i aspekata. Vesine slike su bile likovno i "arhitektonsko" delo. Početkom sedamdesetih godina pisao sam nekakve pesme, više beleške u prozi i jedna od njih je nosila naziv : VESELINU DRAŠKOVIĆU. I danas stojim iza toga!

Još sam "sleđen" saznanjem da mojeg Vecka nema više, izgubio sam druga, prijatelja, zlato od čoveka kojeg sam iskreno voleo a srpska umetnost, iako odavno nesvesna pravih vrednosti, velikog, nepatvorenog, retkog i rasnog slikara i umetnika!

Naknadno dopisujem:

Danas 4.novembra 2008 godine sam se sastao sa Sanjom Knežević, Veckovom sestričinom, inače umetnicom, umetničkim fotografom, koja upravo završava studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Donela je i pokazala mi je svoje radove u portfoliju i objavljene u eminentnim časopisima, stigla je čak i u NATIONAL GEOGRAPHY! Izuzetno je talentovana i ima ono "nešto" bez čega umetnik nije umetnik. Ali ostavimo to po strani. U razgovoru, sedeli smo u "Kolarcu", ni sam ne znam kako, pomenuo sam joj da sam davnih sedamdesetih pisao nekakve pesme u prozi i da sam jednu posvetio njenom ujaku a mom dragom drugu i prijatelju Veci Draškoviću. Sanja me zapitala da li sam je stavio na Blog. Evo to sada činim odužujući se i na ovaj način prijatelju koga ne mogu da prežalim.

VESELINU DRAŠKOVIĆU 21.07 1975 god.

Živeo je, živi život kao pticu, kao ne ostavljam za sutra. Nedovršen kao njegovi portreti, siguran u boju, zamazan kao neoprani tanjir, stopalima od sedam milja pridržava mudru kovrdžavu glavu. Voleo je, voli ptice i pse i mačka Adolfa. Čovek bez babe, dete neudatih prijateljica, Slikar, biljka, leteća ptica, sutrašnje sutra, Slikar rasni Veselin Drašković

ČOVEK UČI DOK JE ŽIV

Nije poznat i zabeležen početak egzistiranja ove izreke, ona postoji u teoriji ali je njene tragove u praksi nemoguće pronaći. Činjenica da Srbi sve znaju, obesmišljava u potpunosti ovu izreku. Nategnuto i tanano , neki analitičari i istraživači smatraju da je izreka nastala modifikovanjem i prilagođavanjem (u koju svrhu?) reči V. I. Lenjina : "Učiti, učiti i samo učiti." Knjiga nije nikada bila omiljena u srpskom narodu. Škole i fakulteti se završavaju iz raznoraznih, najčešće banalnih razloga a svi znamo da je jedva preživljujući profesorski kadar skloniji korupciji i mitu nego vaspitavanju. Kako bilo, gore navedena izreka nikada nije "zaživela" u srpskom narodu.

TRIDESET DEVETO PISMO

Vaš san koliko god bio bizaran (kako kažete), izuzetno je zanimljiv. Prizor uske neosvetljenje ulice, otškrinutih drvenih vrata kroz koja dopire slaba svetlost (u snu predpostavljate petrolejki), zatvorene žaluzine plave boje iako to u snu ne možete da vidite ali znate (!), vi koji se krećete tom uličicom ali ni sebe ne vidite, vi ste "kamera" koja snima prizor. Dižete pogled, u uskom pravougaoniku ograničenom krovovima kamenih zgrada, vidite nebo, tamno plavi somot južnog neba osut je zvezdama. Da, tu se podudaraju naši snovi, dešava vam se da ponekad gledajući nebo, ne vidite zvezde.... Vaš san me je pokrenuo da nađem i pronašao sam : BILJKE DOKTORA SINDARELE (priču je zabeležila Putlibaj Vadaj i objavila u India Antiquary (1893), navodi P. Mabij. Veza sa vašim snom : "...Uđe čovek u ulicu i vidi samo mrak i mrtvilo. Ponekad se slabački zračak svetlosti probija kroz pukotinu nekog prozora....Iz magle izroni kuća oborenih ramena, zabačenog čela, gleda praznim dupljama tavanskih prozora u noćno nebo...." Zanimljivo zar ne? Zašto "prizivamo" vi svoj a ja svoj san, zašto ga sanjamo celog života? Verovatno ste u pravu. Nikada ne tumačim svoje snove pa ni ovaj ali ću prihvatiti vaše tumačenje, zvuči razumno i intrigirajuće. Pitate me da li sam namerno stavio znakove navoda na "lik i delo" i ako jesam da onda to sigurno mora nešto da znači? Da, znači. Objasniću vam što bolje budem mogao i umeo, ipak smo nas dvojica odrastali u dva različita društvena sistema, ako hoćete i dva različita sistema vrednosti. Za života J. B. Tita, "lik i delo" je bila odrednica koja se odnosila pre svih na samog Tita. A zatim, nešto kasnije, i na uzak krug rukovodilaca oko njega. O "liku i delu" se nije moglo (smelo) raspravljati ni diskutovati, to je bio aksiom! "Lik i delo" su podrazumevali sve najbolje osobine koje mogu da krase jednu ličnost i na kraju u Titovom slučaju, prerasle u nedodirljivu, božansku kategoriju. Mislim da je u pitanju bio neorudiment istočnjačkih mogula i kanova, autokrata/tirana, koji je u moderno doba vaspostavio Josif Visarionovič Džugašvili. Od njega su pelcer lako i čistog srca pored Tita uzeli i Mao Ce Tung, Čaušesku, Brežnjev, Kim IL Sung, Sadam, Milošević i mnogi drugi. Otac nacije, Otac naroda bio je božanstvo koje je stajalo iznad svih i iznad svega i njegov "lik i delo" nikada nije mogao biti doveden u pitanje. Danas mi je kristalno jasno da je iza "lika i dela" stajao strah. To je posebna vrsta straha uvijenog, obavijenog, umotanog... u slobodu, isprepletenog s dužnošću, poduprtog pravima, strah koji spada u domen masovne histerije u dijapazonu od potisnutih mišljenja i stavova do idolatrije. Lagao bih ako bih tvrdio da nije bilo imunih, bilo ih je ali bar javno, u zanemarljivom broju. Razmišljajući šta da odaberem i izdvojim iz mojih srednjoškolskih dana a što bi vama bilo zanimljivo, setio sam se i sada ću vam to napisati, jednog događaja iz sedmog razreda osnovne škole, koji može da posluži kao ilustracija da je i u vreme "lika i dela" bilo ljudi koji su mislili svojom glavom i nisu se snebivali da to i javno i kažu! Naša nastavnica francuskog jezika se razbolela i da ne bismo gubili čas, na zamenu nam je došla slobodna nastavnica engleskog. Bila je to lepa žena od svojih tridesetak godina, došla je obučena u usku suknju od tvida i tanak džemper od škotske vune, koji je isticao njene velike čvrste grudi. Svilene čarape i elegantne cipele sa visokom potpeticom, samo su dopunjavali njen, za nas pubertetlije, fantastičan, erotizirajući izgled! Ako vas podsetim da se to dešavalo 1959 godine, shvatićete da to nije bio uobičajen način oblačenja za to vreme i državu u kojoj smo živeli. Ipak! Nastavnica M. T. je bila samosvesna osoba, svesna svih svojih kvaliteta, dovoljno snažna i hrabra da se odupre namtnutom sistemu vrednosti i baruštini socijalističke novoformirane malograđanštine. "Pet para nije davala" za ono šta o njoj misle ili govore, živela je svoj život onako kako je ona smatrala da treba. S vremena na vreme imala je problema. Ni jedna sredina ne voli kada neko "štrči", kada je drugačiji, kada se izdvaja. M. T. je prelazila preko toga kao da preskače baru na putu, ne može da je obiđe ali može da je preskoči, nikad ukvašena ili isprljana, uvek čista i dostojanstvena! Elem, pošto smo bili "francuzi" rekla nam je da ćemo razgovarati, da možemo da je pitamo bilo šta. Umela je zanimljivo da govori, priča, uspela je čak da moju pažnju sa svojih oblina i divno oblikovanih listova nogu, skrene i privuče onome što je govorila. Ne sećam se naravno svega ali sam zapamtio ovo što sledi. Ne znam kako smo uopšte došli na tu temu ali M. T. je izgovorila odprilike sledeće : Bilo je u Istoriji velikih govornika, pomenula je Demostena, začinivši priču o njemu legendom o šljunku u ustima, govoreći o Čerčilu rekla nam je da je sa roditeljima i bratom slušala na Radio Londonu njegovo sada več čuveno obraćanje naciji u koje obećava "krv, znoj i suze". Prešla je na naše političare i onda! "Za razliku od K. P. koji je ne samo visoko obrazovan, elokventan nego i veoma vešt govornik, sposoban da jasno i ubedljivo saopšti svoje misli i stavove, ne pomažući se poštapalicama, zastajući u govoru samo da bi podvukao značaj određene reči ili rečenice, dakle za razliku od njega, Tito nije dobar govornik! Bila je to balsfemija na delu! Osetio sam trnce, pogledao sam svoje drugarice i drugove, svi smo se isto osećali. Mi smo bili vaspitavani kao Titovi pioniri, Tito je za nas bio Ikona! Sigurno svesna šta se događa u našim glavama i srcima, M. T. je nastavila mirno i staloženo da objašnjava zbog čega Tito nije dobar govornik. Pre svega, rekla je, on ne govori pravilno ni srpski ni hrvatski jezik, zatim, često se služi rečcama "ovaj", "onaj", rečenice su mu "s brda s dola", pre su parole nego što objašnjavaju ili saopštavaju... To ne znači da on nije veliki čovek, nastavila je, ubeđen sam, da bi nas "povratila" i umirila nam uzdrhtala srca. Za M. T. "lik i delo" nisu bili jedina istina, kanon i dogma, već samo još jedna od mnoštva stvari podložnih analizi. Drago mi je što sam vam ovo napisao jer ću i na ovaj način sačuvati uspomenu na nastavnicu M. T., lepu, pametnu i neobičnu ženu u neobičnoj zemlji u neobično vreme! Želim vam sve najbolje i najlepše u Novoj 2006 godini, vaš M. P.

IVER NE PADA DALEKO OD KLADE

Iako u prvi mah izaziva asocijacije na mračne, tamne šume stoletnih stabala i snažne, mišićave drvoseče u kariranim toplim košuljama, sa sekirama ili motornim testerama u rukama, pouka ove poslovice je sasvim sigurno daleko od toga, na nekoj drugoj strani. Prvo što mi je palo na pamet, je : "Leti perje i iverje..." ali sam shvatio da nas to može povući u razmatranje relacija kao što su na primer "babe i žabe", što bi u osnovi bio jalov posao. Pažnju treba usmeriti na kladu i iver kao i na precizno utvrđenu distancu među njima. Klada je po definiciji nezanimljiv, trom, nepokretan i uslovno rečeno, bezvredan (osim za loženje) objekat. Pošto je imobilan, da bi se od njega dobio iver, odnosno otpadak, potrebno je sekirom (ponavljam, u narodu omiljenom alatkom) jakim udarcima zasecati kladu. U tom procesu okolo pršte komadići klade, rečeno iverje. Kao i većina narodnih poslovica i ova je mutna, nejasna, zamumuljena, čak se ni ne nazire pouka! Zašto je toliko bitno i važno da iver padne blizu (ne daleko od) klade, kada ni od klade ni od ivera skoro da nema nikakve koristi, ne mogu da dokučim.

TRIDESET OSMO PISMO

Pisali smo jedan drugom o snovima, čini mi se da sam povodom toga u jednom od pisama bio grub prema "liku i delu" P. Kuelja ali šta se tu može i dalje sam istog mišljenja. Da li se u svojim snovima "vraćate" u iste predele? Meni se to dešava bez obzira na nove, različite kontekste. Prepoznajem gradove, trgove, parkove, jezera, reke, ostrva, prepoznajem rastinje, sunčan dan... dešava mi se da se san u prvom delu odvija "kao uvek" a onda počinju dešavanja koja ga razlikuju od prvobitnog. Nekad se san nastavi u pravcu koji vodi ka ubistvu, prepoznajem žrtvu i to je uglavnom osoba koju nisam video ni sreo više od trideset, četrdeset godina a nekad se završava "sekvencom" sa lepom nepoznatom devojkom. Postoji jedan san za koji mislim da ga sanjam od kada sam se rodio, čak mi se čini da ga prizivam. Liči na deo nekog filma, kadar je uvek isti : Sa leve strane se nalazi tamna tajanstvena, nejasna masa. Pomišljam da je to stanična zgrada ali se ne vidi nikakvo svetlo. Sve je zimsko-noćno-plavičasto. Sneg je plavičast, nebo je od tamno plavog na ivicama "kadra"do svetlo plavog oko meseca koji je pun i skoro beloplav. Kroz smetove na desnoj strani, prugom koja se od njih ne vidi, približava se voz. Vidim lokomotivu, parnu, sada se takve nalaze u železničkim muzejima, dva velika fara probijaju svojom svetlošću gustu zavesu snega koji pada bez šuma. Dim iz lokomotive je takođe plavičast, vidim i varnice, skoro bele. Upinjući se da dobro osmotrim mesec, ja ustvari bolje vidim lokomotivu i sve oko nje. Ako počnem da se trudim a to često činim u ovom snu, da do tančina sagledam voz i smetove kroz koje se probija, vidim ogromni bledoplavičasti mesec kao na dlanu, sve sa kraterima. Nikada do sada nisam uspeo da razotkrijem tamni veo koji pokriva mračnu masu sa leve strane. Imam utisak, ako bih insistirao na tome, da bih snu nametnuo nekakvo rešenje a to mi se ne dopada. Ponekad nema voza, lokomotive, iako znam da je tu, da mora da bude tu ali ga ne vidim. Prizivam ga u snu, mučim se ne bi li se pojavio ali uzalud. Osim činjenice da se voz nekad ne pojavljije, san je uvek isti, nema radnju, izgleda kao uramljena slika ali živa slika, jer sneg pada, dim se vije, lokomotiva (kada je ima) se kreće... Pišite mi dragi Antonio, vaš M. P.