DVADESET PRVO PISMO

DVADESET PRVO PISMO

Dragi Antonio,

Smatrate da je Paskal radoznalost namerno stavio pod OHOLOST,osvrćući se

na samo jednu vrstu radoznalosti, koja za svrhu ima što bolje reprezentovanje

određene ličnosti u društvu i da se time takva radoznalost iscrpljuje do sledeće

prilike kada se opet mora društvu prezentovati znanje o ovom ili onom predmetu

ili oblasti.Tako i ja mislim i nešto slično sam napisao u poslednjem pismu.

Montenj kaže: “Oholost je u mislima. Jezik tu može imati sasvim malo udela.“

Lao Ce u knjizi Tao Te glava LXVII između ostalog kaže:

„Ja imam tri bogatstva;

Prvo je-Ljubav.

Drugo je-Nikad suviše mnogo.

Treće je-Nikad biti prvi u svetu

Treće bogatstvo ide u prilog mojem razmišljanju i stavu o radoznalosti, o

saznavanju, o ispitivanju, studiranju, analizi, “kopanju“, otkrivanju, obogaćivanju

sebe...Nikad biti prvi u svetu, po meni znači krotiti sopstvenu sujetu i želju za

samoisticanjem, suzbijanje sopstvene oholosti.

Ilustrovaću to zgodom iz jednog filma. Glavni junak pita stručnjaka za „vanze-

maljske inteligencije: “Ako su ta bića na mnogo višem stupnju razvitka od nas,

zašto nam se ne pokažu, zašto nas ne nauče svemu što znaju?“

Stručnjak mu odgovara: “Vi ste na višem stupnju od bubašvabe, jeste li ikad i

jednoj bubašvabi pokušali da prenesete ono što znate?“

Opet ću citirati Konfučija: „Čovek koji voli učenost bolji je od čoveka koji je pozna-

je, a čovek koji u njoj nalazi sreću, bolji je od čoveka koji je voli.“ I još: “Znati ono

šta znaš i znati šta ne znaš, karakteristično je za onoga koji zna.“ I još samo:

Čovek koji se hvali bez ikakvog stida, uveriće se da je veoma teško živeti prema

svojoj hvali.“

A Ljubav? Čovek, mudrac, Lao Ce, koji je živeo pre više od 2500 godina, sa

sigurnošću je znao da je Ljubav pokretačka snaga kojoj po jačini nema premca!

U ovom trenutku mi padaju na pamet stihovi arapskog pesnika iz „Hiljadu i jedne

noći: „Ti breme ljubavi na pleća si mi svalio a ja sam tako slaba da jedva nosim haljinu.“ Ovi stihovi govore o ljubavi koja zbog svoje siline i snage postaje teret,

breme.

U filmu „Lepotica i zver“ iz tridesetih godina prošlog veka, Zver kaže Lepotici: „Et cependent, Votre reve et d,etre loin de moi”. Tu već nije problem sa teretom ljubavi, u tom trenutku barem, u pitanju je neostvarljivost ljubavi zbog fizičkog

izgleda jedne strana.

Teofil Gotje u „Sonetu“ (prevod/prepev Danilo Kiš) peva:

„Tvoj pogled u srce pada kao uglja ljuska.

Živeo bih s tobom u ćumezu nekom surom:

Tvoja ljubav svaku zabit ozari azurom.“

Silina istinske ljubavi zamagljuje ili potpuno briše sve oko sebe, dovoljna je sama

sebi. Ako čak prihvatim vaš stav da je Lukas Eduin istinski i snažno voleo

Jeboru, onda je i ta činjenica dokaz moje prethodne tvrdnje.

I kao još jednu potvrdu, nudim vam Murakamija, odnosno bukvalno početak

njegove knjige SPUTNIK LJUBAV: „U proleće svoje dvadeset i druge godine, Sumire se prvi put u životu zaljubila. Bila je to ljubav snažna kao kad tornado protutnji kroz prostranu ravnicu, sve pred sobom sravni, zavitla u nebo, neobuzdano iskida i prazbija u paramparčad." Šta kažete ?

Pa onda Hajne u knjizi LE GRANDE u glavi I, ustvari iznad teksta piše:“Ona je

bila ljupka i On je Nju voleo, On nije bio ljubak i Ona Njega nije volela.“

Zanimljivo je i mišljenje Zaratrustrino : „ U ljubavi je uvijek ponešto ludila.“

Sada sam zaista ponukan da vam ispričam nešto iz mog života.Moj drug P.M. lep crnomanjast momak, nizak rastom ali očaravajućeg ponašanja, izražajnih

očiju i dubokog baršunastog glasa, gajio je posebnu vrstu sklonosti ka visokim

krupnim devojkama. Sećam se dobro dok smo kao studenti sedeli u velikom ulaznom holu fakulteta i komentarisali i kibicovali koleginice koje su prolazile,

da je on nezainteresovano pušio cigaretu. U trenutku kada bi P.M. uzviknuo „Jao! Kakva riba!“

I bez okretanja glave smo znali da je visoka i teža od nas bar desetak kilograma.

Često je znao da mi, dok smo se preko mosta vraćali kući, kaže: „Moj san je da

se zatrčim a da me moja devojka uhvati u naručje i ljubi i nosi kao bebu.“

Oženio se mršavom i slabašnom devojkom sa kojom je dobio sina i ćerku. Međutim, P.M. nije odustajao od svog sna. Posle razvoda oženio je K. koja

je iako skladno građena i lepa, bila viša za glavu od mene i teža bar dvadeset kilograma! Pri upoznavanju rekao mi je:“Gledaj!“ zatrčao se i K. ga je spremno i

spretno uhvatila u naručje. Čini mi se da bismo lako mogli pronaći uzroke ili raz-

loge zbog kojih je P.M. .....itd., ali mislim da to nije neophodno.Ovo je samo jedna

priča o čoveku koji je ostvario svoj san u ljubavi.

Posebna vrsta ljubavi, prava, jedina prava ili šta već, je ljubav koju nam u svojim

mislima na kraju knjige MOST SVETOG KRALjA LUJA T.Vajdlera nudi igumanija Marija : „Postoji svet živih i svet pokojnih a most između njih jeste ljubav, jedino što nadživljuje, jedini smisao."

Mogli bismo naravno dugo i naširoko raspredati o manifestacijama i konsekvencama ljubavi ali bi nas to odvelo daleko, nenadano gde.

I sami gospodine Antonio u PRIČI O JEDNOJ SLICI pišete : „Nikad ne treba

znati sve a u nekim stvarima bolje je ne „kopati“ previše.“

Kao da ste u dosluhu s Hajneom koji u FLORENTINSKIM NOĆIMA piše:“Ništa

tako ne izmuči čoveka kao preturanje po starim uspomenama.“

Ugnjavio sam vas poštovani gospodine, vaš M.P.

KASNIM...

ali se uzdam u (ne samo našu) izreku : "Nikad nije kasno!" Skoro godinu dana je prošlo od magistarske izložbe Milice Simonović u Centru za kulturnu dekontaminaciju, kojoj iz izrazito subjektivnih razloga nisam mogao da prisustvujem. Subjektivna činjenica broj 1 : Milicu znam od njenog najranijeg detinjstva. Subjektivna činjenica broj 2 : Milicu sam sreo (jedne Oktobarske/Novembarske noći 2006.) ispred bioskopa Zvezda, ustvari ona me zaustavila zabludelog i zagledanog u sebe. Subjektivna činjenica broj 3 : Obradovao sam joj se! Subjektivna činjenica broj 4 : Nisam nigde žurio pa smo stali i razgovarali. Rekla mi je da se upravo vraća iz Centra za kulturnu dekontaminaciju, "procenjivala" je prostor Paviljona Veljković gde se sprema da napravi/ostvari svoju magistarsku izložbu. Već je bila (o)smislila i skoro do tančina predvidela šta će i kako će. Rekla mi je da je muči još samo nekoliko detalja ali će i to "doći na svoje." Ideja, koncept rada, mi se, već po samoj njenoj ubedljivoj prezentaciji, dopao i zaintrigirao me. Obećao sam joj da ću doći. Subjektivna činjenica broj 5 : U trenutku dok je Milica "magistrirala" u CKD, ja sam ležao u bolnici preživevši infarkt. U predgovoru kataloga (koji sadrži i disk) Branko Marković, naslovivši ga "Deset minuta Milice Simonović", piše : "Prošlost, budućnost i sadašnjost." I dalje :"trka...kroz vreme...I kroz probleme." U svojim ranijim tekstovima napisah : "Budućnost se može spoznati, odnosno najbolje videti ako je posmatramo u njenom procesu, budućnost je shvatljiva tek kada prođe, kada postane prošlost." A Rilke kaže : "Budućnost ulazi u nas, kako bi se u nama preinačila, mnogo pre nego što se dogodi." H.L.Borhes u knjižici ATLAS (izdanje Marija Kodama, 1995 godine) u priči DVADESET DRUGI AVGUST 1983 GODINE, piše : "Bredli je verovao da sadašnji trenutak jeste onaj u kojem se sutrašnjica, koja teče prema nama, rastvara u prošlosti........ili kako je to, ne bez melanholije, rekao Bolio : "Le moment ou je parle est deja loin de moi." Trka...kroz probleme! Moja drugarica Aleksandra Grubor je u svojoj najnovijoj knjizi "Sporim brodom za Kinu" napisala : "Usamljenost u problemima." Ovo je sve u prilog ozbiljnog poduhvata/magistarskog rada, talentovane, pametne, lucidne, radoznale i obrazovane, moje drage Milice. Crvenim slovima Milica nam saopštava da se, dok trka traje : "osećam potpuno odsutno u odnosu na okolinu u kojoj se nalazim, a taj osećaj odsutnosti mi je ponekad (svima nam je potreban, prim. M.P.) jako dragocen. U tom trenutku sam sama sa sobom..." Milica je svesna značaja i vrednosti koje donosi suočavanje sa samom sobom, tih nekoliko, kako ona kaže "dragocenih" tenutaka koje tako teško uspevamo da otmemo za sebe. Draga moja Mico, samo napred, navali, tvoje suptilne mentalije imaju i moraju još mnogo toga da daju. I javi se, zanima šta sada radiš i šta planiraš. P.S. Katalog i disk mi je doneo i dao Milicin tata, moj dobar drug i prijatelj Rade. Hvala mu!

DVADESETO PISMO

DVADESETO PISMO

Poštovani gospodine Antonio,

Smatrate da sam na pravi način upotrebio pasus iz KAP ŠPANSKE KRVI

da je prava ilustracija za vaše reči NE ZNAMO KADA, SA KIM, KAKO I GDE.

Voleli biste da pročitate neku od knjiga koje je napisao Crnjanski.

Preporučujem Vam (ako je išta prevedeno na italijanski jezik?) da pročitate

EMBAHADE koje govore o godinama koje su prethodile Drugom svetskom ratu

a koje je Crnjanski proveo kao službenik/ataše za kulturu jugoslovenskih amba-

sada u Berlinu i Rimu. Veličanstvena mu je poema LAMENT NAD BEOGRA-

DOM i roman-saga SEOBE ali se bojim da nisu prevedeni.

Uostalom, prevoditi njegove rečenice, kratke, sečene, samosvojne, bilo bi i jeste

izuzetno težak posao.

Takođe vam se dopadaju stihovi B.Miljkovića iako su izvučeni iz konteksta,

jer po vama retko lucidno i jasno govore o podsvesti u kojoj se sve nalazi

(i tajne Kosmosa) i za koju nemamo odgovore, koji su „davno zaboravljeni.“

Vratio bih se za trenutak na snove, na sanjanja. Kueljo je napravio bum svojim

„Alhemičarom“ a na mene nije ostavio veći utisak. Još kao desetogodišnjak sam u biblioteci svojih roditelja našao i pročitao „Hiljadu i jednu noć“ i skoro

fotografski zapamtio priču o čoveku iz Kaira, koji je sanjao...itd., itd., koju je

u svom poznatom delu „MOĆI SNA“ citirao Rože Kajoa. Kueljovo prepričavanje, kvazi filosofsko mudrovanje i pretenciozno udvaranje širokoj publici, naprosto mi nije „leglo“!

Nemam ništa protiv da se uzme poznata priča ili u slučaju slikarstva, poznata

slika poznatog majstora i da se iskoristi kao polazište, kao osnov za novo delo. Ono što je uradio Kueljo nazvao bih ili svrstao u petparačku literaturu. Ova moja

kritika Kueljovog dela potsetila me na vaš sud koji ste izrekli, ne sećam se više

gde, o delu Džordža Orvela. Uzgred, potpuno se slažem s vašim sudom. Čak je

Montenj govoreći o Ciceronu u OGLEDIMA napisao: “A i ne znam kako bih ga

opravdao što je smatrao da mu je poezija dostojna da se iznese na videlo; nije

to velika mana praviti loše stihove; ali je kod njega nedostatak rasuđivanja što

nije umeo da oseti koliko su oni bili nedostojni slave njegovog imena.“

Ostaću još neko vreme kod snova. Želim da vam ispričam istinitu priču, imam i

svedoka, moju ženu, o snu koji se na neki neobjašnjiv način materijalizovao!

Nemojte odmah pomisliti: Šta ovaj bulazni? Godinama zapisujem snove koji na

mene ostave jak i neizbrisiv utisak. Ne tumačim snove, nemam ni želju ali...

pišem vam kako je zapisano u jednoj od nekoliko malih knjižica,18.avgusta

1992 godine:“Noćas (17 na 18.avgust 1992) pola sata posle ponoći, J. me

drmusajući i vičući probudila. Uspeo sam da još dva puta čujem TO! Bilo je zastrašujuće! Zvuk, huka koja se čula kao da je dolazila „s onog sveta“, bio je

to istovremeno jeziv urlik, krici, zavijanje, ropac umirućeg ili mučenog najstraš-

nijim mukama! Skočio sam iz kreveta sav se tresući, vilice su od straha počele

da se nekontrolisano pokreću, zubi cvokoću. Uz silan napor, neprepoznatljivim

glasom sam kriknuo nešto kao: Ko je to? I počeo da se drhtavih nogu spuštam

niz spiralne stepenice u donji nivo stana.Upalio sam sva svetla, nije bilo nikoga,

kroz otvorena vrata od terase dopirala je vrelina avgustovske noći.Tako intenzi-

van strah kao te noći nikada u svom životu nisam osetio! Ne znam šta je TO bilo

ili KO je to bio ali sam siguran da smo moja žena i ja te noći TO zaista čuli! Ja tu

zagonetku ne mogu ili možda ne želim da rešim, bez obzira što mi je moj

bojažljivi razum nudio rešenja, ako ne u snu a ono na javi, jer se sna ne sećam, ako ga je i bilo.

U jednom od mojih pisama, čini mi se da je bilo četrnaesto(?), spomenuo sam radoznalost kao moju osnovnu osobinu, sećate se, učestvovao sam u performan-

su grčke umetnice...uostalom nije ni važno. Dakle, ja sam radoznao i želeo bih

da to ostanem do kraja života. I onda čitam „Misli“ Bleza Paskala. Kad tamo

pod brojem 152 piše: “OHOLOST-Radoznalost je samo Taština.

Najčešće želimo nešto da saznamo samo da bismo o tome govorili“. A zatim pod

brojem 153,: Mi radosno gubimo i sam život,samo da se o tome govori.“Drastično

nema šta ali imam utisak da je Paskal dobro poznavajući ljude koji ga okružuju,

vreme i mesto, pisao upravo o njima, tako da se ne osećam pogođenim. Utoliko

pre što je i on, Blez Paskal, bio beskrajno radoznao. Da nije, ne bi stvorio to što

je ostavio za sobom.

„A ovu mi je tajnu rekao sam život :“Vidi!“, reče,“ja uvijek sebe moram prevladati“, kaže Zaratrustra. Njegovom stavu u prilog navodim :

U vašoj knjizi SI STA FACENDO SEMPRE PIU TARDI u priči REKA, pišete :

Kazancakis.........možda zato što ličimo po oholosti....a u njegovom slučaju oho-

lost je izabrala put hrabrosti i ponosa što je takva. Moj slučaj je sasvim drugačiji...

...... jer ponos katkad ume da izabere i kukavičluk.“

Drago mi je što ste, bez obzira što ne volite Kazancakisa, oduzeli snagu svojoj

subjektivnosti i sujeti, “prevladali“ ste sebe.“

I radoznalost može podleći bolesti, odnosno postati bolesna, čime gubi svoju pra-

vu svrhu a to je neprekidno saznavanje i proširivanje znanja, koje se uopšte ne

mora saopštavati „trećim“ licima. Potražiću „pomoć“ kod Konfučija : “Ne brini se

ako svet ne zna za tvoje sposobnosti, ali se brini ako ih nemaš.“

Primite iskrene pozdrave od M.P.

SAMOĆA - POST SCRIPTUM

P.S. Napisao sam, citirao (Dostojevskog, Čehova?) : "Sami smo u svojoj bolesti" i reči Aleksandre Grubor iz njene najnovije knjige "Sporim brodom za Kinu" : "Usamljenost u neprilikama." Pošto apsolutno SVE "meandrira" (kako to fino kaže Saška Grubor) mojim mentalnim prosto- rima, shvatio sam da sam nepravedno izostavio činjenicu da samoća u bolesti i usamljenost u neprilikama, nikako ne isključuju saosećanje i brigu bližnjih. I ne samo bližnjih ! Zabrinutost do bola ! Ipak! "Tuđa ruka svrab ne češe", poslovica koja možda najbolje odslikava stanje "Samoće u bolesti" i "Usamljenost u neprilikama." Hvala bližnjima i širnjima na saosećanju i iskrenoj zabrinutosti ali do istine mogu doći samo onda kada, daleko bilo, puj, puj, puj, budu bolesni ili u neprilikama. Nikome to ne želim, kaže se ni neprijatelju a ja nemam neprijatelje, dakle nikome! I bližnjima i širnjima želim dobro zdravlje i trajni izostanak neprilika. Subjektivno - iskreno, Miško Petrović

DEVETNAESTO PISMO

DEVETNAESTO PISMO

Dragi gospodine Antonio,

U pravu ste potpuno. Duhovito ali i resko Bredberi upozorava, dobro poznavajući prošlost, da

moramo dati sve od sebe i pojedinačno i zajedno, da se prošlost ne ponovi, da ne postane

budućnost!

Mirko Kovač u knjizi UVOD U DRUGI ŽIVOT u priči U ZNAKU DEMIJURGA ROĐAKO TINA, piše :

"Niko nije u stanju da definiše budućnost a mi smo to radili.

Tu se komunizam uhvatio u koštac s metafizikom.Vreme je samo jednim svojim zamahom podiglo

masku s lica budućnosti i mi smo u magnovenju spazili prazninu."

Filosofski rečeno a i biološki, budućnost nam je u povratku kosmičkom prahu, elementima od

kojih smo sazdani. I u Hrišćanstvu se nad rakom kaže:“ Od praha si nastao, u prah se vraćaš.“

Budućnost nam je u bilionitom deliću karike cikličnog lanca života,odnosno Prirode.

„Ono što nas zanima, to nije brojkama odredljivo vreme.Nas štaviše, zanima njegovo ukidanje u

tajni zamenjivanja predanja i proročanstva koje reči „jednom“ daje dvojaki smisao prošlosti i budućnosti a time i njegov sadržaj potencijalne sadašnjosti," piše Tomas Man u JOSIF I NJEGO-

VA BRAĆA. Na to ću reći : „Sadašnjost je prošlost u kojoj spoznajemo budućnost.“

„Nestanak je spona koja nas spaja s onim što smo bili, pa samim tim i s onim što ćemo biti. S večnim prostorom zagrobnog života kojim se u nedogled prostIre neugasla ljudska duša.

Univerzalna ljudska supstanca“, napisala je Dušica Potić u članku IMPERIJA MESA, povodom

objavljivanja knjige Adama Džonsona PARAZITI POPUT NAS u Kulturnom dodatku POLITIKE, subota 13.avgust 2005.

U HILJADU I JEDNOJ NOĆI u priči „Basnoslovna povest o tučanom gradu“ (343 noć) Emir Musa

gorko kaže: „O ti tajno rođenja i smrti! Zašto nam se i roditi kad mremo? Zašto nam i živeti-kad smrt donosi zaborav životu?“

Ili nešto „pitomije“ iz iste knjige (423 noć):......sve dok im ne dođe Ništiteljka svih naslada, Razdvajačica svih društava i prijatelja, Zulumćarka i Pljačkašica i zamkova i čatrlja, Neimarka

grobnica i Snabdevačica svih grobalja.“

OJ STAROSTI ČOVEČIJA NAKAZO, uklesao je na svoju buduću nadgrobnu

ploču đed Milić Petrović. Imao sam devet godina, pitao sam ga šta to i zašto radi?

Đed Milić mi je pokazao pergament svojih nadlanica, išaran venama i staračkim

pegama i rekao : „Pogledaj mi šake, pogledaj mi lice koje je zborano kao hrastova

kora, da li možeš da zamisliš da sam i ja nekada imao devet godina kao ti sad, da

sam bio dete?“ Voleo sam ga i klimnuo sam potvrdno ali u glavi nikako nisam

mogao da pronađem vezu između devetogodišnjeg dečaka i ovog prastarog starca. “E vidiš (znao je šta se dešava u mojoj glavi), baš zato sam ovo i uklesao.

„Vreme je neprijatelj svemu“, veli Pindar a Borhes: “Vreme je reka koja me odno-

si ali ja sam reka; ono je vatra koja me sažiže ali ja sam vatra“.

Ne znam da li ste gledali film ČETIRI VENČANjA I SAHRANA. Metju u crkvi nad

odrom svog ljubavnika Gareta, pre nego što je izgovorio stihove Vinstona Hju

Odena : “Zaustavite sve satove, isključite telefone, utišajte pse da ne laju....Sada

zvezde nisu poželjne, pogasite ih sve, jer ništa više nema svrhe....“, rekao je:

„Voleo je sahrane više od venčanja, jer, govorio je, bar u njima imaš šansu da

učestvuješ.“

Zanimljivo je mišljenje Marine Cvetajeve koje u knjizi NEOVDAŠNjE VEČE u priči MAJKA I MUZIKA govori o dečjem poimanju budućnosti :

„Za dete ne postoji budućnost, već samo ono što je – s a d a (koje je za njega

- u v e k).“

Pjer Mabij u OGLEDALU ČUDESNOG pak veli: „Strahu od budućnosti, ti daješ

dragocenost trenutku sadašnjosti.“

Glavni lik NESLANE ŠALE Itala Zveva, Mario Samilji, rekao je u basni vrapcima:

„Vi koji uopšte ne marite za budućnost, o budućnosti sigurno ništa ne znate.I

uspevate da budete radosni ako ništa ne znate?“..........

Ali ptičice su bile odlično pripremljene: “Mi smo sadašnjost........a ti, ti što živiš za

budućnost, da li si srećniji?“

Baš sam zabrazdio! Počeo sam da „filosofiram“ bez ikakve potrebe! Ponašam se

kao oni koje sam kritikovao :“ Nema teme na koju JA ne mogu da reagujem „pravom" istinom !

Molim Vas da mi ne zamerite mnogo, povukla me tema. Paskal kaže :“Misli dolaze na i odlaze nasumično. Ne postoji način da se one zadrže ili da se trajno poseduju. Misao mi je pobegla :

pokušavajući da je zapišem umesto toga

pokušavajući da je zapišem, zapisujem da mi je pobegla.“Jedan od glavnih razloga što vam

pišem to što vam pišem je i taj jer se bojim da mi misao ne pobegne.

Postoji još jedna mogućnost! Ipak moram da nastavim, to je jače od mene!

U priči REBUS vi ste napisali: “ Ponekad, rešenje neke zagonetke možemo

da prihvatimo samo ovako :SANJAJUĆI.“ Pa postavljate tezu : „Možda zato što je razum bojažljiv...što mu je draža komplikacija prepuna šupljina i tada naša volja prepušta rešenje snu."

Bilo bi besmisleno tvrditi da snovi nagoveštavaju, predviđaju ili čak jasno „crtaju“ budućnost.

Ali možda se delići budućnosti, zapretani i umotani u osnovnu potku sna, zaista nalaze u našim snovima. Možda je i Frojd shvatajući „bojažljivost“ razuma, toliko pažnje posvetio snovima ?

U delu SPUTNIK LjUBAV Haruki Murakamija, Sumire piše u Documents 1: "Pa kako, onda, čovek

da ne razmišlja ozbiljno (već ispružen u polju, bezbrižno

posmatra kako nebom plove beli oblaci i osluškuje kako trava raste) i još da izbegne sudar (Tras!)? Teško? Ne, nije! Makar s aspekta čiste logike, to je jednostavno. C,est simple. Sanjati! Neprestano sanjati. Ući u svet snova i tamo ostati. I tamo živeti doveka. U snovima nema potrebe praviti distinkciju među stvarima.

APSOLUTNO nema. Zato što, kao prvo, tamo ne postoje granice.“

Salman Ruždi (koga ću sigurno često citirati) u SATANSKIM STIHOVIMA kroz

razmišljanje Mirze Saida o svojoj ženi Mišal, piše:“Oni su joj pričali čak i svoje

snove, mada je samo nekoliko njih sanjalo više nego jedan put mesečno, jer su bili i suviše siromašni da bi mogli da podnesu takav luksuz.“

Branko Miljković, jedan od najvećih pesnika mog naroda, pesmu POEZIJU ĆE SVI PISATI

počinje : “San je davna i zaboravljena istina koju više niko ne ume da proveri."

Dopalo mi se ŽIVOT JE SASTANAK iako vi tvrdite da je to otrcana fraza a posebno nastavak : SAMO ŠTO MI NE ZNAMO KADA, SA KIM, KAKO I GDE?

Ponekad to što ne znamo kada, sa kim, kako i gde, donese sa sobom draž novog, nepoznatog ali primamljivog, uzbuđenje, saznanja...a može da bude i neprijatno, poražavajuće, da bude smrtno

opasno.

Citiraću vam pasus iz knjige KAP ŠPANSKE KRVI velikog srpskog pisca Miloša Crnjanskog :

„Još pre nekoliko dana niste ni znali da postojim...ni želeli,

ni tražili...a sada govorite o smrti.“ Mladi grof Hiršberg u državi Ludviga I Bavarskog, zaljubljuje se u špansku igračicu Lolu Montez, čiji skandalozan život godinama puni stranice evropske štampe.

Poznaje je samo tri dana, na brigu i staranje poverio mu je njen ljubavnik a njegov najbolji prijatelj,

ona, Lola, želi da osvoji i potčini samog Ludviga, dakle, prvi sastanak se održao pre samo tri

dana a on je spreman da se ubije ako ne uspe da je osvoji.

Verovatno ste u pravu kada tvrdite da je to otrcana fraza zbog česte zloupotrebe

ali to ne znači da nije istinita. Posebno zbog toga kako dalje kažete:

ŠTO MI NE ZNAMO KADA, SA KIM, KAKO I GDE i što ne znamo šta nam to

može doneti ili oduzeti. Upotrebom se stvari pa i fraze „otrcavaju“ i „ofucavaju“ ali

setite se dragi Antonio koliko vam prijaju stare udobne cipele u odnosu na nove, još nerazgažene.

Ljubazno vas pozdravljam, M.P