DRUGA KNJIGA, u nastajanju

VOLDEMAR Brka? Bio mi je kum na venčanju s Draganom. Počeo sam da ga zovem Brka kada se vratio iz vojske sa brkovima ispod nosa. Iako je posle pustio bradu koju nije obrijao do dana današnjeg, mislim da ga ni sin ne zna bez brade, meni je nekako ostalo drago da ga jedini ja zovem Brka. Mlađi sam od njega tri godine ali me je polovinom šezdesetih često vukao sa sobom po kafanama. Ne retko je s nama išao i Miljenko njegov stari drugar, tih, miran, nenametljiv momak ali prava pijandura. Redovni su bili i Slobo i Bobo a bogami i Vesa i Vlada Biljac. Imam a verujem da ih i on čuva, fotografije ispred Malog Mažestika, čučimo ispred izloga i kezimo se. Keva nam je u Maži spremala najbolje kolenice na svetu i domaći ren. Da i Ceca je često bio sa nama. Ubijali smo se kolenicama i renom i zalivali ih ogromnim količinama pića. Brka je i pre i u toku i posle jela pio isključivo Lozu. A mogao je da popije! Pokušao sam nekoliko puta da ga pratim u piću i uvek bih napravio rusvaj. Podivljao bih i počinjao da maltretiram sve po kafani, svakoga ko mi padne šaka. Jedva me odvukao iz Male Madere kad sam nekom vazduhoplovnom oficiru maznuo šapku s glave i bio spreman da ga polupam kada se usprotivio. Iako je pio kao smuk, stizao je da uradi mnogo stvari. Prvo je upisao Prava a posle dve, tri godine taman kada sam i ja uleteo na Pravnjak, on je upisao Likovnu Akademiju. Znao je sve i svašta i sve ga je interesovalo. Soba mu je bila krcata knjigama, pitao sam se kada stigne da ih čita kada je po ceo bogovetni dan u nekoj akciji. Imao je ribe jednu bolju od druge, išao je na Akademiju, sedeo u bifejcu i lokao sa nama i sa Božom Kambodžom, Admiralom, čika Stevom fišmenom, Šoletom sa Starog Sajmišta, Božom potpukovnikom, Čedom Šiptarom, Acom Pandurom, Batom Šakalom....Išao je i vodio nas čoporativno u Atelje 212 ili neko drugo pozorište, imao je svoje mesto u Narodnom pozorištu i slušao opere. Rano ujutro je bio sa Čamugom i njegovim ćaletom na Dunavu i pecao šarane. Iza zgrade je igrao fudbal, jeb’o te, ni sada ne shvatam kako je to postizao? Voleo sam da se uvalim kod njega u sobu i da ga uz piće slušam. Nije se pravio važan ali je bila milina slušati ga kako priča, u većini, o meni potpuno nepoznatim stvarima. Sećam se da mi je jednom, u to doba, rekao: „Samo glup čovek klima glavom kao da sve zna i razume a pametan pita.“ I pitao sam ga i uvek saznavao nešto novo i zanimljivo. Kad je završio Akademiju, odnosno posle godinu dana, oženio se i odselio iz kraja, dobio je atelje. Zaposlio se kao dizajner u jednoj firmi ali je radio sve i svašta. Aranžirao je izloge, osmišljavao i štampao plakate, ispisivao slova, projektovao i izvodio sajamske štandove po celoj bivšoj Jugi i šta već sve ne. Stizao je na čuđenje svojih kolega i da slika i pravi izložbe. Dragani i meni je kao kum poklonio sliku koju sam ja izabrao. Vreme je prolazilo i ja sam se zaposlio, sve smo se manje viđali. Ponekad kada je dolazio da obiđe kevu. Onda se sve srušilo, moja firma je pukla, pukla je cela Juga. Položio sam advokatski ispit, učlanio se u advokatsku komoru i počeo da šljakam kao advokata samostalac. Ustvari više sam bio preko puta Palate Pravde. Preko šina, na strani ka Savi se nalazila kafančuga gde su se skupljali advokati moje fele, uglavnom bez klijenata. Lokali smo po ceo dan i bistrili politiku. Jedni su bili za Slobu, drugi za Šešelja, ja sam im govorio da je to isti kurac a bilo mi je muka od svega. Dragana me ostavila i otišla sa detetom kod svojih, ćale je odmah zaposlio. Tonuo sam i bio svestan toga ali bez snage da bilo šta preduzmem. Kada sam se vratio od Martića, ne znajući šta da radim sa sobom, otišao sam do direkcije u kojoj je radio Brka. Pitao sam portira da li je tu, ovaj je telefonirao i nešto kasnije me otpratio na drugi sprat do Brkine kancelarije. Zagrlili smo se i poljubili, seli u fotelje, pitao me šta ću da popijem. Na njegovom licu nisam video nikakvu promenu ili iznenađenje iako sam bio osedeo, kosa mi je bila bela kao pamuk. Kafe-kuvarica je donela dve duple Loze, ja sam odmah sunuo prvo jednu a onda i drugu u grlo. Donesi flašu Zoro, rekao je Brka. Iako je pio ogromne količine, Brka je čašu je ispijao iz tri puta, nikada odjednom, na eks. Iz džepa sam izvadio i bacio na stočić epoletu i rekao mu: „Ovo je prvi kojeg sam ubio, onda sam dalje vadio oznake jedinica, vojne knjižice, fotografije, moji suveniri, nasmejao sam se.“ Brka me gledao pravo u oči, bez osmeha, ozbiljno i ćutao. Osetio sam se nelagodno, sipao sam Lozu, pa još jednu... i počeo sam da mu pričam: Jedne večeri, bio sam kod kuće, gledao sam sa ćaletom Dnevnik i videli smo snimak kako Zenge ubijaju grupu mladih vojnika na Koranskom mostu. Obojica smo skočili na noge! Jedan od vojnika je bio moj bratanac Slaviša! Odjednom sam znao šta treba da radim. Obukao sam jaknu, strčao niz stepenice, upalio Stojadina i pravac Knin! Nisam ćaletu rekao ni doviđenja. Znam da ti to zvuči imbecilno ali to je bilo jače od mene, naprosto sam morao! Vozio sam kroz Bosnu, putevima i puteljcima, nisam birao, samo pravo na zapad, u Knin! Dvadesetak kilometara od Knina, riknuo mi je Stojadin pa sam nastavio pešaka. Pokupio me jedan Pinc Gauer. Ispričao sam im ko sam i zašto sam tu. Odveli su me kod Martića, ispričali su mu moju priču, on mi je rekao da večeram i odmorim se pa ćemo sutra videti šta ćemo dalje. Sutra sam se našao u jedinici Kapetana Dragana na obuci. Jebalo se meni do obuke, rekao sam Draganu da mi da automat i municiju a ja znam šta ću i kako ću. Ovaj je počeo da prdi kao: Ne može to tako, nismo mi usamljeni osvetnici, mi smo srpska vojska dobro obučena da štiti srpski narod i nejač, da brani srpske teritorije, više i ne znam šta je sve srao. Ali jebi ga, bilo je po njegovom. Morao sam da prođem kroz obuku, on se trtio kao da je posisao svu vojnu mudrost na ovom svetu. Puzao sam, provlačio se ispod žica, gacao kroz blato, ubadao slamnate lutke bajonetom....I dočekao sam! Podelili su nam automate i municiju. Pitao sam kada ćemo u akciju, govorili su mi čekaj, strpi se, jedi, popij, odmaraj. A pića je bilo, mogao si da se kupaš u njemu. I cigareta, pušio sam Marllboro. Do klope mi nije bilo mnogo stalo ali sam pizdeo što sedim besposlen. Ostali su po ceo bogovetni dan zvrjali po Kninskim kafićima, napijali se do besvesti, tukli međusobno, ispaljivali rafale u vazduh, čisto sranje! Onda je počelo! Probudili su nas u pola dva posle ponoći i krenuli smo u koloni jedan po jedan u mrkli mrak. Nebo je bilo osuto zvezdama i brzo sam se privikao i počeo da razaznajem oko sebe drveće, kamene ograde, zapuštene vinograde... Ne znam kako ali sam shvatio da idemo prema Benkovcu. Dugo smo giljali, bio sam izgubio pojam o vremenu, kad je čelo stalo i preneta je komanda da se raširimo u lepezu sa razmakom od tri metra između ljudi i zalegnemo. Ležali smo neko vreme ćuteći, meni se pušilo, ništa se nije događalo. Skoro sam zaspao kad je rečeno: budite spremni, idu! Iako nikada u životu nisam osećao strah, Brko ti si govorio da to nije normalno i da za mene samog nije dobro, nekakvi trnci su počeli da mi klize niz kičmu. Uskoro smo ih jasno čuli. To su Paragini crnci, prošaptao je momak do mene. Crnci, da ti bude jasnije, su crnokošuljaši, formirao ih je Paraga kao naslednike Pavelićeve Crne Legije, koljači. Vraćali su se odnekud, glasno su razgovarali i smejali se, verovatno pijani, čak su baterijskim lampama osvetljavali put pred sobom. Čekali smo komandu a onda je meni dopizdelo, ustao sam i krenuo prema njima sa naperenim automatom. Prišao sam im na desetak metara, nisu me videli, niti su nam se nadali. Odvojio sam jednog krupnog koji mi je bio najbliži i dreknuo: Ovo ti je za Slavišu i sasuo mu rafal u grudi. Ovo je njegova epoleta. Skenjali smo ih sve do jednog. Video sam da Brki postaje neprijatno, dok sam ja sebi nalivao ko zna koju čašu, Brka je još bio pri prvoj. Ali ja sam morao nekome da ispričam svoju priču a činilo mi se da će me Brka najbolje shvatiti. Svi iz firme su već bili otišli sa posla a ja sam još pričao. U jednom trenutku, bilo je oko pola osam, portir je provirio na vrata: Izvinite samo sam hteo da vidim da li ste još tu. Brka mu je rekao: Još malo pa ćemo i mi da idemo. Ispričao sam mu da nisam znao da sam posedeo više od dva meseca. Nisam se brijao, umivao sam se na potocima i išao iz jedne akcije u drugu. Kada mi je svega došlo preko glave, kada sam oguglao na krv, smrt, ubijanje, vratio sam se u Knin i otišao kod Martića: Ja sam svoje završio, vraćam se za Beograd. U prvi mah me nije prepoznao a onda je pokušao da me nagovori da ostanem: Odmori malo, obrij se, ošišaj, dobićeš novu odeću, provedi se. Znaš me Brko, kada ja nešto odlučim makar to svima izgledalo kao totalna glupost, nema te sile koja bi me od tog odvratila. Sećaš se kada sam izašao iz „Pampur bara“ na Starom Sajmištu, bio je januar mesec, odmah posle Nove godine, u odelu, sa kravatom i novim cipelama i pravo u ledenu Savu. Niste mi verovali ali ste ti i pokojni Sloba, kada mi je voda bila već do guše, utrčali i izvadili me. Trčali smo do kuće, vi ste me psovali a ja sam se smejao. Nismo ni kinuli sutradan, verovatno zato što smo bili impregnirani Lozom do daske. I tako sam se vratio u Beograd. A ovde ista sranja, nema posla, živimo od ćaletove i kevine penzije. Ajde još po jednu pa da se rastajemo. Izvini Brko što sam te udavio ali nemam nikoga drugog, svi me izbegavaju, čim uđem u PRC ili kod Bućka, ustaju i odlaze, kao setili se da imaju neki neodložan posao. Jebem im ja mater.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

LORD DŽ. V. KLIFTON

Naše poznanstvo je trajalo 25 kilometara. Uskoro je trebalo da napustim Samotraku na kojoj sam sa manjim prekidima, proveo oko šest godina. Posao sam priveo kraju, bilo mi je žao što odlazim ali sam se i radovao odlasku u Egipat pošto se prvo dobro odmorim u našoj kući u Eseksu.

Vozio sam džip Samotračkom magistralom tik do mora, okruženom maslinama, čempresima i borovima, čuveni divovski Platani rasli su dalje u kopnu blizu bezbrojnih potočića, rečica i jezera. Njih dvoje su stajali pored puta koji od magistrale vodi do seoceta u brdima, zvanog Therma. On je podigao ruku i ispružio palac. Stao sam. Lepa krhka devojka, mlada žena, koja je bila s njim, upitala me na dobrom engleskom jeziku, da li idem do luke. Upadajte, odgovorio sam, bili su mi na prvi pogled zanimljivi i odudarali su od ljudi koje sam obično sretao. Samotraka nije turistička destinacija, više je kao Nacionalni Park a za Grke je sveto mesto, nisam često sretao ljude poput njih. On je pustio Anicu, predstavili smo se jedni drugima, da sedne pored mene, uz komentar: ne volim da se vezujem. O nama Englezima vlada odavno ukorenjena predrasuda da smo hladni i uzdržani. Da li sam ja izuzetak koji potrvrđuje pravilo ali iako sam Englez, ne uklapam se u taj kliše. Pitao sam ih ko su i odakle su. Prvo sam im ukratko rekao da sam arheolog i antropolog, da sam skoro šest godina na Samotraki istraživao rimske, grčke i predistorijske hramove, naselja i nekropole. Svojim poslom sam počeo da se bavim još u vreme kada sam kao mlad Doktor nauka, počeo da istražujem istoriju Kelta, odnosno ono malo podataka i materijalnih činjenica koje su ostavili za sobom. Najviše me privlačio starokeltski jezik. Istraživanja su me odvela i do tadašnjeg SSSR-a i na moje veliko iznenađenje a kasnije kada sam objavio radove i iznenađenje svetskih arheologa i antropologa, pronašao sam podatke o kontaktima i saradnji između keltskih druida i slovenskih šamana! Sloveni nisu ostavljali za sobom pisane tragove, najbolji primer su Srbi kod kojih se osim retkih izuzetaka, istorija prenosila usmenim putem. Da Vuk Karadžić nije sakupio i izdao narodne pesme i priče, verovatno bi do danas iščezle ili bi ih ostao mali broj. O Srbima se podaci mogu naći u pisanim izvorima drugih naroda, pre svega Vizantije a kasnije i turskih putopisaca i istoričara, Evlija Čelebija na primer ili mnogo kasnije od Francuskih i Čeških pisaca do Arčibalda Rajsa. Ali da se vratim njima, njemu. Rekli su da su umetnici i da se nalaze na Simpozijumu umetnika Balkanskih zemalja koji je uz pomoć i podršku Grčkog ministarstva za kulturu, organizovalo grčko Udruženje umetnika. On, videlo se nije najbolje vladao engleskim jezikom ali ga je, shvatio sam po reakcijama, odlično razumeo. Potpuno otvoreno i sa zanimanjem sam ih pitao kako se slažu sa kolegama iz Hrvatske i Slovenije, s obzirom na ratove koje su njihove zemlje međusobno vodile. On je govorio a Anica je prevodila: I mi i oni smo bili protiv ratova i ubijanja, znam da biti umetnik ne mora uvek da znači isključenost iz te jugoslovenske i bilo koje idiotarije, spomenuo je jednog reditelja koji je za novac dobijen od CCN-a, a bile su minorno male pare, komandovao topovskom baterijom koja je srušila Mostarski most, ali mi se zaista dobro slažemo i razumemo, nije samo jezik u pitanju. Pomažemo jedni drugima u radu, razgovaramo, družimo se i na neki način smo bliskiji i povezaniji sa njima nego sa drugima. Stekli smo prijatelje i među Rumunima, Turkinje su nam izuzetno simpatične, Grci i Grkinje su nam, sa jednim izuzetkom, takođe bliski. Žao nam je što, iz kojih razloga ne znamo, na Simpozijumu nema učesnika, koleginica i kolega iz Makedonije, Bosne i Hercegovine i Albanije. Kod nas se, nastavio je, kaže: politika je kurva, ne znam da li i kod vas postoji nešto slično ali sam ubeđen da većina normalnog sveta tako misli. Nasmejao sam se i ispričao im da je moja porodica a pre svega moj otac, želela da zauzmem njegovo mesto u Domu Lordova. Meni to nije bilo ni na kraj pameti, želeo sam da se bavim svojim poslom i to sam im i saopštio. Nikakvih konsekvenci nije bilo osim pritajenog ali meni vidljivog razočarenja. Svi moji preci su se bavili politikom ili kako sam ja voleo da kažem: glancali dupe u foteljama Doma Lordova. Ne znam niti me interesuje koliko su imali uticaja na kreiranje politike od pre hiljadu godina a ni danas. Tako da svojim životom mogu da potvrdim istinitost izreke koju ste mi rekli. Dopalo im se to, nasmejali su se oboje, mada sam primetio da ih je malo zbunio podatak da sam Britanski Lord.

Ispalo bi da se pravdam ako bih vam objašnjavao da meni titula ne znači mnogo, bilo bi i glupo. Naravno da mi je u životu i radu zvanje Lorda pomoglo nebrojeno puta iako ga nikada nisam namerno isturao. Kad bolje razmislim, čak sam i ponosan, pomislite samo na poreklo koje traje više od osamsto godina, bilo bi glupo da se stidim ili krijem tu činjenicu....Prekinuo me izvinjavajući se: I ja sam aristokratskog porekla! Za trenutak sam se iznenađeno okrenuo, Anica se nasmešila a on je nastavio: Svi moji preci sa izuzetkom Marka Miljanova Popovića, su bili Vojvode. Zaustavio sam džip, okrenuo se ka njemu i rekao: Uvek vama na usluzi Gospodine Vojvodo. Svi smo se slatko nasmejali a najviše on. Ispričao mi je zanimljivu priču o svom poreklu, Crnogorac iz plemena Kuči, znao je počev od svog sina da nabroji svoje pretke sve do Vojvode Drekala od koga se računa i vodi evidencija o poreklu. Kazao je da ima i fotokopiju pisma iz 1779 godine koje je njegov predak Vojvoda Radonja pisao Ruskoj carici Jelisaveti, potanko je opisao sadržaj pisma, krasnopis svog pretka i vojvodski pečat. Rekao je da se original pisma čuva u arhivi Srpske Akademije nauka i umetnosti a da se pečat izgleda nalazi u Riznici Cetinjskog manastira. Ispričao je anegdotu vezanu za njegovog oca koji je na podsmevanje o crnogorskom poznavanju svih svojih predaka unazad, odgovorio: I rasnim psima se vodi rodoslov, zašto i ja ne bih znao svoje pretke? Naravno, nastavio je, naše Vojvodstvo ni malo ne liči na Evropska Vojvodstva niti je imalo taj značaj. Ipak u ondašnjim uslovima, plemenskoj društvenoj organizaciji, neprekidnim borbama sa Turcima, Vojvoda je pretstavljao stožer okupljanja i održavanja plemena.

Za Vojvodu je biran najumniji i najhrabriji čovek na najdemokratskiji mogući način, javnim glasanjem svih muških glava. Ali ostavimo se Vojvoda i plemstva, kažite nam šta ćete raditi u Egiptu, pitao me na Bantu engleskom. Otkrivena je do sada nepoznata velelepna grobnica, otkrio je Egipćanin, Doktor arheologije i glavni kustos Kairskog muzeja ali je svu slavu pokušao da preuzme Francuz J. de Neuf, pretstavio je svetu kao svoje otkriće. Kako bilo, pozvan sam od strane egipatske vlade i Kairskog muzeja da se priključim istraživanjima. Veoma se radujem i jedva čekam da počnem. Pošto ima dva meseca do mog odlaska, otići ću kući, i kao i svi Lordovi, nasmejao sam se, juriću na konju jadne male lisice, pecaću pastrmke, čitaću zavaljen u udobnu fotelju pored kamina u kojem pucketa bukovina, pućkaću svoju omijenu lulu od trešnjevog drveta, piću viski i raditi još sijaset stvari uobičajenih za Lordove. Od srca su se smejali mojoj samoironiji.

Koja vrsta ste vi umetnika, vajari, slikari... Anica je rekla da on godinama istražuje žensko telo, igru mišića, odnose chiaro-scuro, razlaže ženski akt, skoro ga dezintegriše i onda ga ponovo sastavlja geometrijskim oblicima, trakama postavljenim jednom do druge, vatrometom boja iz kojeg isijava čulnost, nežnost i ženstvenost. A slika inače tradicionalnom metodom, uljem na platnu i obožava i poštuje žene...Prekinuo je: Dosta više, ispašće da sam najbolji i najveći iako neotkriveni slikar na svetu. Pa to je moje mišljenje, rekla je Anica a on je počeo da govori o njenom radu.

Znao sam a i podrazumeva se da su umetnici sujetni i surevnjivi jedni prema drugima pa sam bio iznenađen sa koliko pažnje i poznavanja, ljubavi i razumevanja, lišenih bilo kakvog podteksta, govore ona o njegovom a on o njenom radu i stvaralaštvu. Pamtim sa kolikim je ushićenjem govorio o njenoj zamisli koju je tek trebala da pretvori u rad. Pametnica moja mala, bio je nežan. Zamolio je da mi ukratko ispriča kako će izgledati njen rad i šta će sve u pripremi uraditi. Anica se branila da je to sasvim jednostavan i nepretenciozan rad, ad hoc smišljen ali da će pokušati da ga izvede najbolje što može. A on je uradio mural u Kulturnom Centru u Hori, fantastičan je, rekla je Anica, uradio im je Niku, zaštitnicu ostrva.

Približavali smo se luci, bilo mi je žao što se rastajem od njih ali kao dobro vaspitan Englez a uz to još i Lord, to nisam pokazao. Zahvalili su mi se na vožnji i poželeli mi uspeh u Egiptu. Svako je otišao na svoju stranu ali sam znao da ću pamtiti taj slučajan i kratak susret.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

MIKA Teško mi je da govorim o njemu.Toliko ga volim da strepim od svakog njegovog pogleda i uglavnom ih tumačim paranoično, uvek mislim da mi nešto zamera, da nešto nisam uradio kako treba, po njegovim pravilima....Ponekad mislim da prema meni ne oseća ništa, bivalo je trenutaka kada sam mislio da me mrzi. Da sam to ponekad zasluživao nema spora ali moram da priznam da je u najtežim trenucima, i po moj život, uvek bio pored mene, jeste da je neprekidno gunđao i zakerao ali to je deo njegovog mentalnog sklopa. Bukvalno sam se usrao kada je doživeo infarkt! Potpuno bez snage dremao sam pred upaljenim televizorom, Bože kako je i u tom trenutku bio priseban! „Zovi Hitnu pomoć, broj je 94, mislim da imam infarkt.“ Jedva je stajao ali je uspeo da se obuče i navuče cipele. Zvao sam ali nikako da dođu, bio sam mokar od hladnog znoja. Ponovo sam zvao i na kraju su stigli. Lekarka je odmah videla o čemu se radi, legla ga je na pod, uradila mu kardiogram, „ugradila“ Braunilu u venu i rekla tehničaru i meni da mu pomognemo da siđe do kola. „Brzo, moramo što pre da stignemo, pritisak mu opada, puls takođe...“ Sedeo sam pored njega, držao ga za ruku, vozač je jurcao praznim ulicama, bilo je pola četiri izjutra i za čas smo stigli u KBC Bežanijska Kosa. U prijemnom su rutinski zatražili od njega da se svuče i obuče bolničku pidžamu. Iako je umirao, gunđao je zbog neadekvatnog gornjeg dela pidžame: „Šta je ovo...ovo je ženska toaleta, ne mogu ruku da uvučem u rukav. U kolicima su ga, pa liftom odgurali do Koronarnog. Sve vreme sam ga gledao, nije ni mimikom pokazivao da li ga ili koliko ga boli. U „Šok sobi“ su ga stavili na specijalni krevet i odmah počeli da ga povezuju raznoraznim cevčicama i žicama za hiljadu uređaja i aparata iznad i pored njega. Zamolili su me da izađem ali sam ja ostao na vratima. „Odlazio“ je, slušao sam sestre kako izvikuju podatke o pritisku: „40 sa 25.....30 sa 15...otkucaji srca 20....18....11....“ Srce mi se stezalo, grlo mi je bilo suvo, gledao sam kako mi umire otac! Bio sam na ivici da se srušim, mantalo mi se u glavi, nije mi jasno otkud mi snaga da ostanem na nogama. Ustvari jednostavno je, snagu mi je davala ljubav koju osećam prema njemu, strah da ga ne izgubim... Onda je doktor rekao jednoj sestri da mu da...pojma nemam šta i kako se zove a njemu je rekao vičući: nemojte da odete, nemojte da se prepuštate, a sestrama: šamarajte ga, dižite mu očne kapke...ako ga ovo ne izvuče.... a onda opet njemu: ako osetite mučninu, nagon za povraćanjem, spašeni ste, pa sestrama: donesite lavor. Ne znam koliko je sve to trajalo, meni se činilo čitavu večnost, pritisak mu je bio spao na 20 sa 10 a otkucaji srca na 9(!), video sam kako polako kao na usporenom snimku okreće glavu i povraća u lavor. Preživeo je! Sve vreme mu je pogled bio na meni uokvirenom vratima. Kada se ispovraćao, uključili su ga na infuziju, shvatio sam iz njegovog pogleda da treba da odem. Prišao sam mu, ne osvrćući se na primedbe sestara i poljubio ga. Posle tri sata doveo sam Jasnu. A ta priča u vezi sa Jasnom je nešto što niko ne može da shvati. Spavaju u istom krevetu a on je nije probudio. Ja koji ga znam, ja koji pratim svaki drhtaj njegovih trepavica, svaku promenu na licu, u izrazu usana, ja tačno znam zašto je nije probudio. On je toliko voli, voli je najviše što može, i onako umornu, tek zaspalu a radila je ceo dan, on je sledeći svoje mentalije i svoju ljubav i pažnju, ostavio da spava. Čudan je on čovek, više voli da daje nego da prima, zakeralo i cepidlaka kada su pitanju gluposti i sitnice a sabran i koncentrisan, trudeći se da pronađe najbolje rešenje, kada se pojave naizgled nerešivi problemi. Odavno sam primetio i znam da Jasni iako je vole, vole i njega, zavide i najbolje prijateljice, koleginice sa posla... Zavide joj na njemu, na odnosu koji oni imaju, na slobodi koju on podržava od samih njihovih početaka (Jasnine reči), iskrenosti koja vlada među njima, naravno i na sada već dugotrajnoj ljubavi. Posetio sam ga još jednom, Jasna je išla svaki dan, pre ili nakon posla. Da, otišao sam da mu se nađem kada je izlazio iz bolnice. Malo smršao ali u farmerkama, Starkama i nezaobilaznoj „vijetnamki“, izgledao mi je odlično. I tako se i ponašao. Nastavio je da radi i živi kao da je imao prehladu. Zaista je čudan čovek taj moj otac.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

VLADIMIR

O Bože! Jutros sam među maminim papirima pronašao njegovo pismo! Datirano je 1975 godine. Godinama nisam prilazio maminim i tatinim stvarima, nisam imao ni snage ni volje. Njihovu odeću sam davno dao Crvenom Krstu ali lične stvari nisam ni pipnuo. Činilo mi se da bih ih povredio ulazeći u njihovu intimu. Ipak! Posle posete i susreta sa mojim navodnim ujakom, smogao sam hrabrosti da zavirim u ono što je ostalo iza mojih roditelja. Među tatinim stvarima pronašao sam neku vrstu dnevnika u kojem je s vremena na vreme, sudeći po datumima koje je uredno upisivao, pisao je o ljudima i situacijama koje su mu izgledale značajne i važne. Pisao je o mami i ljubavi koju je osećao prema njoj, o meni, mom odrastanju. Ima tu i divnih opisa Ognjene Zemlje gde nas je vodio kada sam imao desetak godina. Ni reči nema o Jugoslaviji, Crnoj Gori, rodbini. Mama je uredno povezana, čuvala bakina pisma i pisma koja joj je tata pisao kada je zbog posla bio u Brazilu, Venecueli, Americi. Sva su bila čista i nezgužvana kao da su tek stigla. Jedno, njegovo, bilo je odvojeno od ostalih, presavijeno i očito čitano mnogo puta. Srce mi je zadrhtalo. U prvi mah sam sve vratio na mesto i zatvorio fioku. Posle nekoliko dana, bio sam sam u kući, otvorio sam fioku i uzeo pismo. Ruke su mi drhtale dok sam ga vadio iz koverte. Nije napisao Draga ili mamino ime, pismo je počinjalo vešću da mu je baka ispričala istinu! Pokušavao je da shvati i prihvati stvari takve kakve jesu: „Tačno je da smo bili mladi i možda nezreli za brak, verovatno je tvoja mama postupila dobro“ ali je dodao reči njegovog đeda-strica Milića: „Što me ne puštiše da se ženim kada mi je to srce željelo iako sam ima’ sedamnaest godina.“ Poželeo joj je sve najbolje u životu i braku ali je na kraju zamolio da ako se ikada ukaže prilika, vidi makar izdaleka svog sina. „Ne želim da ti se mešam u život a najmanje da ga kvarim, samo se nadam da ćeš shvatiti moju želju.“ „Pošalji mi molim te bar njegovu fotografiju“, bile su reči kojima je završio pismo. Znači istina je! Uzeo sam pismo i stavio ga u novčanik. Nosio sam ga sa sobom, peklo me je ali se dugo nisam usuđivao da ga opet čitam. Razmišljao sam: da li mu je mama odgovorila, da li mu je poslala moju fotografiju, da li je to jedino pismo koje je primila od njega?

Počeo sam da se prisećam bakinih reči kako imam najlepše plave oči na svetu. Mama i tata su imali oči kestenjaste boje. Da li i on ima plave oči? Istina ponekad ili vrlo često može da bude strašna i okrutna.

Počeo sam da ga zamišljam kao osamnaestogodišnjaka pa onda kako li danas izgleda? Ništa nisam rekao ženi i ćerkama. Onda mi je palo na pamet da ga potražim na Google-u. Slikar je, umetnik, verovao sam da ću pronaći nešto o njemu. Bilo ga je na mnogo sajtova ali sam ja tražio onaj na kojem bih mogao da vidim fotografiju, da vidim kako izgleda, da li ličimo. Najzad! Na jednom američkom Art sajtu sam ugledao fotografiju koja je delovala kao da je skoro snimljena. Fotografija ga je prikazivala celog, na sebi je imao crne farmerke, belu košulju dopola zavrnutih rukava, na nogama patike „Starke“ a na glavi beo letnji šešir širokog oboda. Pored nogu mu se nalazilo belo kučence nalik na Maltezera. Pokušao sam da uveličam fotografiju, hteo sam da vidim boju njegovih očiju iako je nosio naočare. Nisam uspeo. Brada mu je bila seda, delovao je snažno iako prilično vitko. U desnoj ruci je držao upaljenu cigaretu.

Koliko ima godina, pomislio sam i setio se da je godište moje mame, dakle rođen je 1946 godine i stariji od mene devetnaest godina. Pokušavao sam da nađem sličnosti među nama. Odštampao sam fotografiju i presavijenu je stavio u kovertu sa pismom. Kad god bih sa posla izašao u vreme ručka, odlazio sam u svoj omiljeni italijanski restoran gde sam se osećao kao kod kuće. Po već ustaljenom običaju sedao sam za sto koji se nalazio u dnu prostorije. Poručivao sam uglavnom morske plodove, pre toga bih popio čašicu argentinske Grape a uz jelo sam pio kalifornijski Roze. Sada međutim, poručio bih kafu, zapalio cigaretu, vadio pismo i stvaljao ga na sto. Dešavalo se da ga danima ne pročitam ne gledajući ni njegovu fotografiju. Pošto bih popio kafu i završio cigaretu, vraćao sam novčanik u džep. Nisam znao šta da radim, na kraju sam se poverio ženi.

Obožavam je, među nama nikada nije bilo tajni. Ona je Argentika, pametna i obrazovana, rođena u bogatoj porodici, školovana u Engleskoj ali sam ipak strepeo da li će shvatiti ono o čemu joj govorim! Dugo je ćutala mrseći kosu a onda mi je odlučno rekla: „Ja bih ga potražila!“ Rekao sam joj da to ne mogu da uradim, da to ne želim. „Vladimir, ti nećeš sebi da priznaš da bi voleo da ga upoznaš, da se sretneš s njim, inače zašto bi toliko dugo krio od mene njegovo postojanje i zašto nosiš sa sobom mamino pismo i njegovu fotografiju?“ „Naravno, samo ti možeš da doneseš odluku, ja sam ti rekla svoje mišljenje i znam da sam u pravu.“ Dogovorili smo se da ćerkama bar za sada, koliko je to „za sada“ nisam znao, ne govorimo ništa. Nastavili smo da živimo kao da se ništa nije desilo. Eva nije ni pogledom pokazivala da se bilo šta promenilo u našem odnosu, ponašala se uobičajeno, stvari su nastavile da teku ustaljenim tokom. Moja muka je bila i ostala samo moja! Dešavalo mi se da zbog obima posla ili zanimljivog projekta, za trenutak zaboravim na njega ali mi se pomisao da on postoji vraćala kad god bih ostajao sam. Vadio sam pismo i čitao ga iako sam ga znao napamet, gledao fotografiju, ponovo išao na Google ali nisam bio sposoban da donesem bilo kakvu odluku. Ne retko mi se dešavalo da poželim da uništim pismo ali sam bio bolno svestan da ću i pored toga i dalje misliti na njega.

Da li mu je mama odgovorila da joj više ne piše? I zašto je on pristao na to? Počeo sam da ga poštujem, korektan, nije želeo da je muči, prihvatio je njenu odluku po cenu da nikada ne vidi svog sina, mene!

I dalje u novčaniku nosim pismo i njegovu fotografiju i kako vreme prolazi sve više sam siguran da ga neću potražiti. Iako se kaže „krv nije voda“, nas dvojica smo jedan drugome stranci i možda je bolje da tako i ostane.

POLITIKINA NAGRADA

ANICA VUČETIĆ

Poznavao sam i poznajem mnoge od dobitnika Politikine nagrade za umetnost ali se ne sećam da sam skoro osetio takvu radost kao sada kada sam doznao da je dobitnica ove vredne i značajne nagrade za 2008 godinu, moja draga koleginica i mnogo više od toga, prijateljica i drugarica, ANICA VUČETIĆ! Drago mi je i iz jednog subjektivnog, anti mačističkog, anti balkanskog, anti srpskošovinističkog razloga kojeg mi je odavno preko glave!

Anica se tako priključila malom broju žena umetnica koje su nosioci priznanja Politike. Ne želim ni da pominjem da je Anica to zaslužila. Ko iole prati beogradsku likovnu scenu, morao je zapaziti njene radove, uvek sofisticirane, perfekcionistički izvedene i prezentovane, smišljane i koncipirane na relaciji koja se može meriti svetlosnim godinama, od snimljenog iridološkog pregleda sopstvenog oka, sa sve stručnim objašnjenjima doktorke Mirjane, čiji glas je sastavni i neodvojivi deo Anicinog rada ostvarenog u Galeriji REMONT, preko ogromne projekcije Meseca sa jedne i velikog talasa, skoro posledice Cunamija sa druge strane i Anicinog uranjanja u vodu u sredini između njih u Galeriji Kulturnog centra Beograda. Anica je svesna da je kao deo Kosmosa i sama Kosmos. Još je Leonardo u Traktatu napisao: „Ako postoji celo sastavljeno od hiljadu tačaka, svaka tačka je jednaka celom.“ Imao sam sreću da budem pored ove mlade, krhke i nežne žene pre nekoliko godina kada je zbog kratkog vremena, umesto unapred koncipiranog rada, iz sebe „izbacila“ ideju koju je zatim vrhunski osmislila i realizovala. I danas sam zadovoljan rezultatom i često mislim na tu jedinstvenu akciju, naoko jednostavnu a u biti kosmoplitsku i filantropsku.

Anici mozak neprekidno „vri“, radoznala je i „halapljiva“ za znanjem i saznavanjem, „prevrće i obrće“ po nekoliko ideja i zamisli, sagledava ih iz svih aspekata, odbacuje suvišno i nepotrebno, dodaje, menja, oblikuje, sve do trenutka kada postaje sigurna da je odradila većinu „posla“. Onda se fokusira na, u tom trenutku joj najvažniji rad i pristupa realizaciji koja takođe podrazumeva dodavanje i oduzimanje u samom procesu, do konačne finalizacije. Rezultat je uvek (bez obzira ili baš zato što sam subjektivan) rad vrhunskog kvalteta i mentalnog dometa.

Draga Anči, dobro poznavajući svetsku umetničku scenu, našu si davno nadvisila, znam i tvrdim da si jedna od najsnažnijih, najsamosvojnijih umetnica u ovom Makluanskom globalnom selu. Znam da se nećeš „učauriti“, nećeš se udobno zavaliti u „sve sam već postigla“ fotelju, nastavićeš Dorćolko moja mila da nama, i "svetu velikome" i dalje daruješ svoju nepobitnu vezu sa Kosmosom ali i tz obične, male, svakodnevne, iz banalnog konteksta izvučene i tvojim mentalnim redigovanjem do umetnosti uzvišene, nepretenciozne radove – reakcije i akcije.

Čestitam ti sa radošću i svešću da je prava umetnica zasluženo dobila Politikinu nagradu.

Miško Petrović

Beograd, 19. Januar 2009 u 1h i 39 minuta

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

VLADIMIR

Grešite! Moj pokojni otac se zvao Dragan, a nadimak mu je bio Bimbo. Uostalom ni prezime koje ste mi rekli ne znači mi ništa. Odrastao sam ovde u Buenos Airesu. Rodio sam se u Beogradu 28. Februara hiljadu devetsto šezdeset pete, tako da su me kao sasvim malu bebu, mama me je sve vreme držala u naručju, doveli u Argentinu, moju jedinu domovinu. Tata je prvih nekoliko godina radio kao tehnički crtač ali je kasnije uz pomoć jednog prijatelja Nemca, otvorio sopstveni arhitektonski biro. Specijalizovao se za unutrašnju arhitekturu i tokom vremena je postao veoma tražen u najvišim krugovima. Pogledajte samo kuću u kojoj živim i vrtove oko nje pa ćete lako shvatiti kako mu je dobro išao posao. Na žalost i on i mama su stradali u saobraćajnoj nesreći pre devet godina. Ja sam takođe završio Arhitekturu i nastavio tatin posao. Imam četrdeset tri, uskoro ću napuniti četrdeset četiri godine. Oženjen sam i imam dve ćerke. Molim? Da baka je dolazila, ustvari poslednje godine svog života je provela živeći s nama. Ne, nikada mi nije ništa rekla o tome. Rekla je njemu? Ne, ne verujem! Pa zašto me nije potražio kada je saznao za mene? Baka ga je zaklela!? Zašto mi sve to pričate? Ne želim da ga vidim, ne želim nikakav kontakt sa njim! I zaista vam ne verujem ni reč. Ni mama ni baka mi nikada nisu pričale o njemu, prvi put sada od vas čujem za njega. Zar i vama to ne zvuči u najmanju ruku nebulozno. I otkud vi to znate? Vi brat moje mame? Molim vas da me ostavite na miru. Uostalom moja mama je bila jedinica. Znam da su se razveli i da je deda živeo u Beogradu, mama mi je nešto malo ispričala kada se vratila sa njegove shrane ali nije spominjala nikakvog brata. Znači vi ste mi ujak? Moja pokojna mama i vi imate istog oca?! Recimo da je tako, ali zašto bi moja baka kojoj vi niste ništa, baš vama ispričala ovu fantasmagoričnu priču? Da li ste svesni kakvu i koliku zbrku pravite u mojoj glavi? Kada ste ga poslednji put videli? Niste ga ni upoznali? Idite molim vas, pa o čemu mi pričamo, o duhovima? Dobro, ispričajte mi sve polako i razumljivo, hronološki, to što vam je moja baka poverila. I kako ste uopšte došli u kontakt sa mojom bakom? Baka vam je to ispričala posle sahrane, a mama, je li i ona bila prisutna? Jeste! Kažete da je baku grizla savest što je mamu u četvrtom mesecu trudnoće odvela u Beograd kod dede i tu je ostala dok me nije rodila a njemu nije rekla ni reč. Nije ni mama. Zar mu nije bilo čudno kad je moja mama naprasno nestala bez traga? Jeste! A, i baka je ostala u Beogradu dok se nisam ja rodio. A posle? Pustila je da prođe dvadeset godina i da mu onda kaže? Da li se on raspitivao za mamu kad se baka vratila iz Beograda? Ispričala mu je da se mama razbolela i da je morala da je odvede u Beograd kod dede koji je imao veze i poznavao najbolje lekare? Bio je mlad, ma nemojte, bili su mladi oboje, imali su nepunih osamnaest godina. Kažete htela je da je zaštiti pošto abortus nije dolazio u obzir. A kako je i gde upoznala mog tatu, čoveka kojeg sam celog svog života do njegove smrti zvao tata? Ne! Bolje je da mi ne kažete, ispašće da je to bio dogovoreni brak, da je tata pristao da uzme mamu sa tek rođenim detetom i da me prizna kao svog sina!? Da, znam da je moj otac bio divan i nesebičan čovek. I sada se sećam ljubavi koju mi je iskazivao. Bio je duša od čoveka, ne sećam se da je ikada povisio ton svog glasa, bez obzira o čemu se radilo. Bio je smiren, pametan, vrhunski stručnjak i voleo je mamu i mene. A šta radi, čime se bavi taj takozvani moj pravi otac? Slikar! I gde živi, ima li porodicu? U Beogradu i ima sina. Koliko godina ima taj moj navodni brat? Trideset tri. Bože! Čak i da ste mi ispričali suštu istinu, ja ne mogu niti želim da iz osnova menjam svoj život. Najbolje je da sve ostane tako kako je, mada će mi odsada biti teško da normalno nastavim da živim i da ne mislim na sve što ste mi ispričali. I šta ste postigli svojom pričom? Vi ste mi navodno ujak, on živi sa porodicom u Beogradu i ne pokazuje želju da me potraži i pronađe. A kako ste me vi pronašli? A da. Baka vam je sigurno posle sahrane....I nije vas mrzelo da dođete na drugi kraj sveta da me potražite. Ne, ne mogu da pređem na ti sa vama, pa ja vas prvi put vidim. Koje godine ste rođeni? Hiljadu devetsto šezdesete! Pa vi ste „dragi moj ujače“ stariji od mene samo pet godina! A on? Rođen je iste godine kao moja mama? Kako su se slagali i da li su se voleli? Molim vas! Ko ste vi, jedan meni nepoznat čovek koji me pita da li su se moji mama i tata voleli. Ni na kraj pameti mi ne pada da o tome pričam sa vama. Da li je mama ponekad bila setna, pa vi zaista preterujete! Uostalom ko od nas nije u pojedinim trenucima svog života bio setan ili tužan ali to nikako ne znači da je moja mama mislila na njega. Dobra stvar u svemu je ta što ste mi sastanak i viđenje zakazali u kafeu, što niste došli na vrata. Hvala vam zbog toga. Uzbunili biste mi porodicu. Iako u kući govorimo isključivo španski, moja žena i ćerke razumeju srpski i ko zna na šta bi sve ovo ispalo? Koliko shvatam stvari ostaju Status Quo? Ili ste došli čak iz Beograda da bi me nagovorili da ja njega potražim. U tome je stvar dakle! Zašto ga vi niste upoznali, živite u istom gradu? Izvršavate bakinu volju! Da je moja baka to želela, govorila bi mi o njemu ili bi mi bar ostavila pismo. Sve to meni liči na nekakvu srpsku Borhesovštinu. Da se dogovorimo. Vi ste meni ispričali to što ste imali, saslušao sam vas i sada hajde da se lepo rastanemo i da se nikada više ne vidimo.

DRUGA KNJIGA, u nastajanju

PECA

Postali smo nerazdvojni od trenutka kada smo došli u solitere. Znao sam za njega i pre nego što se doselio. Zabavljao sam se sa njegovom drugaricom iz Titogradske gimnazije, koja je posle očeve smrti sa majkom, sestrom i bratom došla u Beograd. Bili su dobri drugari, često mi je pričala o njemu. Tada sam živeo u Paviljonima. Fizički potpuno različiti ali obojica „lude glave“ kako je govorila njegova majka, odmah smo pronašli hiljadu stvari koje su nam bile zajedničke ili predstavljale izazov. Mašta nam je radila „sto na sat.“ Moram priznati da je njegova mašta bila koliko-toliko u okviru realnosti, dok je moja glavudža izmišljala najneverovatnije nebuloze koje je on sa smehom i radošću podržavao iako smo obojica bili svesni njihove neostvarivosti. Pristajao je da se igra i deli sa mnom svakakve gluposti koje su mi padale na pamet, učestvujući u njima sa žarom. Sećam se, bilo je to šezdesetih godina, sedeli smo u kafeu Pravnog, kada sam ga zagrlio i izložio mu plan kako da se obogatimo. Meni su baba i tetka ostavile poveliko imanje u Banatu i moj plan se sastojao u tome da njive zasadimo „Indijanerom“, tako smo tada zvali travu, vutru, Marihuanu. Iznajmili bismo šleper i pravac Evropa. Od dobijene love ponovo bismo zasadili i kupili sopstveni šleper. Menjali bismo se u vožnji, troškovi skoro nikakvi a zarada „boli glava!“ „Čekaj“, rekao je, okrenuo je knigu Ustavnog prava i na poleđini zapisao plan od reči do reči. Ubeđen sam da se plan i danas nalazi negde u njegovom ateljeu. On je kao hrčak, skuplja svašta a ništa ne baca. Bosa, moja keva, ga je obožavala a i on nju. Ujutro je dolazio po mene, često smo doručkovali zajedno i onda polazili na Pravni. Ponekad nas je vozio njegov ćale a najčešće smo išli pešaka. Preko mosta, Prizrenskom do Terazija pa onda klaj, klaj Bulevarom do faksa. To nam je i bilo najmilije, bez obzira da li je bilo Leto ili Zima. Zevali smo okolo, gledali ribe, pričali, maštali. Znao sam da mu zapevam : „Je t’aime Noelle, ma petite Noelle...“ Dopisivao se sa nekom Noelle francuskinjom, još od osnovne škole, čak joj je i pesmu ispevao. Jednom sam je čuo i zapamtio od reči do reči. Začudio se kada sam je prvi put otpevao.

Meni se smejao i zezao me u vezi riba. Moj san je bio da nađem, da se zaljubim u žensku krupnu i snažnu, da mogu da se zaletim i skočim joj u naručje a da ona ne posrne! Kad god bih uzviknuo: „Jao kakva riba!“, on bi ne okrećući se kroz smeh upitao: „Je l’ teža od mene dvadeset kila?“

Puno je pio i striktno žestoko, nije voleo pivo ni vino, samo Lozu ili ljutu prepečenicu. U ono doba išli smo sa žura na žur a tu se pilo sve što se zatekne. I ja sam pio, uostalom i svi oko mene ali on je nosio šnjur. Tada je kršio svoje pravilo i pio je čak i likere, ne znam da li ste čuli za „Ajerkonjak?“ Jednom na žuru kod Vatre zatvorili smo se sa dve gimnazijalke maturantkinje i zaključali vrata od sobe. Od pića smo imali neki crveni lepljivi italijanski liker. Vatali smo se i ljubakali s devojkama i desilo se da sam po kauču prosuo čašu. Stvorila se mrlja kao krv crvena. On je istog trenutka smislio priču koju smo devojke i ja još zabiberili. Ne sećam im se imena više ali je jedna od njih počela da vrišti. Vatra je zalupao na vrata i uplašenim glasom počeo da viče: „Otvarajte, otvarajte, šta se desilo?“ Kada sam otvorio vrata, devojka raščupane kose, sa gaćicama koje je držala u ruci, suknja joj je bila zadignuta, sedela je na kauču pored crvene fleke, ja sam se kao tresao i govorio koještarije a on i druga devojka su se bili povukli u ćošak sobe sa užasnutim izrazom na licu. Vatra samo što nije zaplakao! Svi su nagrnuli u sobu i zaglavili vrata. Nastao je muk! Nismo izdržali a bilo nam je žao i Vatre, prsnuli smo u smeh. Jedva smo ga ubedili da smo se zezali. Nikada nas više nije pozvao na žurku.

U to doba sam se zabavljao sa Rahelom, bila je malo viša od mene ali je bila snažna i stamena, ogromnih sisa, imala je preko devedeset kila. Njeni su bili razvedeni, živela je s kevom u lepom i velikom stanu na Dorćolu. Keva joj je bila arhitekta, šef nekog biroa, rmpala je i retko je dolazila kući pre sedam uveče. Visili smo kod nje on, ja, Gaša, on je doveo Mićuna, Beka, Vesna, Nataša... čitav buljuk riba iz njenog odelenja koje su se smenjivale. Dok su oni pijuckali i zezali se ja sam sa Rahelom odlazio u spavaću sobu. Jednom sam ga izlazeći iz sobe zatekao kako se vata sa Bekom, lizali su jedno drugo k’o nezdravi. Beka je bila zgodna riba ali previše mršava za moj ukus. Priznajem, imala je lepo izvajane noge dugačke brat bratu od Terazija do Slavije, lepe male čvrste sise, usne stvorene za ljubljenje i kao trava zelene oči, bila je visoka i prirodna plavuša ali brate nije imala ni šezdeset kila! Bili su pijani i nisu obraćali pažnju na ostale. Šapnuo sam mu: „Odvedi je u sobu some.“ „A“, zinuo je u mene kao da se tek probudio. Rahela je morala da ih izbaci oko pola sedam, zbog keve. Onda sam upoznao Lanu! Ona je bila ostvarenje mojih snova! Lepa kao upisana, sisata i guzata, visoka i teška preko osamdeset kila. Zaljubio sam se u nju na prvi pogled a bogami i ona u mene. On je nastavio da odlazi kod Rahele i da se sastaje s Bekom ali je prekinuo kada je Beka jednom zakasnila a Rahela se bacila na njega. Poveo sam ga sa sobom u „Inžinjerac“ gde smo se Lana i ja sastajali. Gaša ga je upoznao sa Minom, šatro svojom verenicom. Svako veče smo se nalazili u „Inžinjercu“, imali smo i svoj sto u desnom uglu na kraju sale. Rade šef sale nas je obožavao, svu kintu koju smo imali ostavljali smo njemu. Radili smo sve i svašta, prodavali čestitke za Novu godinu, raznosili mleko, on je našao odličan posao na Sajmu, radio je za „Slovenijales“ i „Marles“ iz Maribora, ispisivao im je firme na štandovima, kasnije i uređivao i projektovao štandove. Lana i Gaša su bili iz bogatih porodica i uvek su imali lovu. Toliko smo bili dobri drugari da se nikad nije postavljalo pitanje novca ali smo nas dvojica zbog ponosa i ne razgovarajući o tome, voleli da i mi platimo nekoliko tura ili klopu. Jedne večeri je u društvo doveo Vesnu. Srđa Crnogorac je tvrdio da je to najmorbidnija riba na celom Pravnom a sigurno i u Beogradu. Balavio je za njom i pokušavao da je zbari na sve moguće načine ali je ona do ušiju bila zatelebana u mog Mišu. Zaista je bila riba par excelance, ne moj tip ali ja sam objektivan. Svi momci su mu zavideli. Kad su raskinuli a u to je posredno Gaša umešao svoje prste, ona se ubrzo udala za poznatog reditelja koji je kasnije posle razvoda, uvek imao ribe koje su bar ličile i podsećale ga na Vesnu.

Živeli smo i uživali kao da ne postoji sutra.

Kad smo odlazili na polaganje ispita, moja keva je prosipala vodu iza nas a često se dešavalo da i ne uđemo u Pravni nego pravo u „Grgeč“, „Takovo“ ili „Vardar“ kojih danas na žalost više nema. Sećam se jednom kada smo izašli na ispit iz Uvoda u pravo, mislili smo da možemo da se provučemo makar sa šesticom, kao, učili smo i propitivali se. Profa iz Uvoda je bio jedan nadrkani idiot, čim bi student izvukao pitanja, on bi raširio Ekspres Politiku i „zadubio“ se u čitanje. Ja sam dobio relativno laka pitanja i ispričao sam sve što sam znao. Onda sam zaćutao. Neprijatan muk je trajao i trajao! Profa je u neko doba podigao glavu i rekao mi: „Znači kolega ne znate! Dobro, upisao mi je peticu u indeks, videćemo se u Septembru.“ Vratio sam se na mesto kao posran. On i Ljubiša su ga zajebali, pričali su i pričali, ponavljali ispričano do beskraja sve dok profi nije bio pun kurac. Dobili su po sedmicu. Maheri! Ustvari, Ljubiša je to prvi napravio a on ga je uspešno kopirao. Posle njih su i drugi pokušali isti fazon ali jadac! Profa nije sisao vesla, ostavio je Ekspres i buljio u studenta ispred sebe tako da ovaj i ono što je znao nije bio u stanju da ispriča. Svi osim njih dvojice su tog dana popadali kao kruške.

Često smo odlazili u Pančevo kod moje babe i tetke, jednom baš za Svetog Nikolu. Moj deda je bio pančevački Prota a baka je posle njegove smrti nastavila svakog 19. Decembra da obeležava porodičnog sveca. On mi je rekao da je i slava njegovog dede po ocu bio Sveti Nikola ali njegov ćale kao komunista nije preuzeo slavu. I baka i tetka su ga volele i radovale su mu se. Baka mu je, kada je stigao pop da sveti kolač, rekla: „Idi ti sine u kuhinju dok popa ne završi svoje“ ali je on baš želeo da prisustvuje. Da bih se napravio važan pred njim, upalio sam cigaretu na kandilu koje je visilo ispod ikone. Mrko me je pogledao: „To zaista nisi smeo da uradiš, ne moraš da budeš religiozan ali moraš da poštuješ one koji veruju!“ Baš sam ga voleo. Dao sam mu jednu svoju fotografiju slikanu na Braču i pozadi crvenom hemijskom napisao: „Mom Miši koji je od mene napravio čoveka.“ Napravio čoveka(!) a nisam ga pozvao na svadbu, ispao sam stoka! Oženio sam se protiv svojih pravila mršavom slovenkom koju sam upoznao na moru. Zatrudnela je posle prvog tucanja i to je bilo to. Mojima naravno nije bilo drago što se ženim na vrat-na nos a njega nisam zvao jer sam se bojao samog njegovog pogleda. Rodila mi je prvo Vladu a posle Irenu. Razveli smo se posle nekoliko godina. Vlada je ostao da živi sa mnom a Irenu je povela sa sobom u Sloveniju. Mene je posao odveo u Kopenhagen i tu sam upoznao Kristijanu, ostvarenje mojih snova. Venčali smo se posle mesec dana. Kad mi je ćale umro, doputovala je sa mnom u Beograd. Već na vratima Bosa mi je rekla: “Tu su Vlada, Jova, Žule, Boban, Pop i on.“ Uleteo sam u sobu i počeo da ih ljubim i grlim, od srca sam ih se zaželeo i obradovao im se. Onda sam ih upoznao sa Kristijanom, video sam da mu se dopala. Popili smo Stevi za dušu pa nastavili da pijemo i pričamo, prisećamo se i smejemo glupostima koje smo radili. U jednom trenutku sam ustao i rekao: „Pazi sad, Kristi idemo.“ Zatrčao sam se i skočio, Kristijana me spretno i snažno uhvatila u naručje. On se od srca nasmejao, prišao nam, zagrlio nas i izljubio oboje: „Neka vam je sa srećom mili moji!“ Ja već odavno ne radim, Kristijana odlično zarađuje a njen posao je takav da živimo čas u Buenos Airesu, čas u Varšavi, Briselu, Londonu, pa opet u Kopenhagenu, Sao Paolu, Vašingtonu... Poslednji put sam ga video a od tada nisam ni dolazio u Beograd, kad mi je umrla Bosa. Išao je sa nama u Pančevo da je sahranimo u porodičnu grobnicu pored oca i majke. Ne mislim često na njega ali kada ga se setim iskrsne mi jasno sa svim mogućim detaljima naš nekadašnji zajednički život. I rastužim se!