DVADESET DEVETO PISMO

DVADESET DEVETO PISMO

Dragi prijatelju,

Raduje me i dozvoljavam vam da usvojite/prisvojite: “......jedinu i neponovljivu Galaksiju u ogrom- nom Kosmosu." I mene je oholost (onaj deo koji je nemoguće kontrolisati) ponekad znala da otera u kukavičluk ali sam ubeđen u svom ali i u vašem slučaju da to nikada nije presudno uticalo na naše delanje ili nedelanje. Pamtim svoje kukavičluke, kukavičke odluke na štetu drugih ali kada sam jednu pomenuo (posle više od 50 godina!) osobi, prijatelju prema kome sam se kukavički poneo, on je bio "zblanut", nije znao o čemu govorim. Ispada dakle, da moji kukavičluci pripadaju samo meni, žive samo u meni i mom sećanju, što je na kraju i dobro jer ne opterećuju nikog drugog. Salahudin Čamčavala u SATANSKIM STIHOVIMA : "Sad znam šta je utvara", pomisli on. "Neza- vršen posao, eto šta je." Moji kukavičluci su moje utvare, moji nezavršeni poslovi, sa izvesnošću da se nikada neće završiti. Moram se pomiriti sa tom činjenicom iako mi je često čak i zanimljivo vreme, trenutak u kojem se bez najave ili upozorenja, pojavljuju praćeni nekakvom vrstom ublažene griže savesti. Manijak preispitivanja ( za vas je to odavno notorna činjenica), pokušavam da svakom trenutku pronađem izvor ili poreklo ali bez uspeha. Opet se vraćam na "pukotinu". Danilo Kiš je u svom prevodu/prepevu francuske erotske poezije u knjizi pod naslovom BORDEL MUZA, koristio i ovakve nazive : MALJAVA ŠPILJA, NEKTARA ZDENAC, BREŽULJAK OBRASTO MAHOVINOM MEKOM, PRESEČEN GRIMIZNIM KONČIĆEM KO REKOM, pa zatim BRIJANICE, KUDRAVICE, NA BRADICE, NA LOKNICE, STRIŽANICE, PUNAŠNICE, MALKO POHOTNICE, LAKOMICE, a onda i on : PUKOTINA...., pa BRAZDA, CICA-MACA, STRASNA, ČUDESNA USTA....

ONA zaslužuje da se sve vreme sveta provede u nalaženju, nadevanju, čak izmišljanju joj imena!

P.S. Dugo nismo o tome ali sada mi se desilo da ZABORAVIM reč! Reč koju koristim celog života! Iščezla je, nema je, preostalo mi je da kao Paskal zapišem da mi je reč pobegla.

Budite mi dobro, vaš M.P.

U VINU JE ISTINA

Poslovica je pozajmljena od tz starih Latina i u originalu glasi : IN VINO VERITAS. Pozajmici, krađi, otimačini i hajdučiji sklon, naš narod je u suštini izvršio jedan bezazlen čin. Nego, ostavimo se pozajmica i krađa i analizirajmo poslovicu. Na delu su dve naizgled nespojive stvari : vino i istina! Pođimo s kraja. Istina je, moglo bi se bez okolišenja reći, nepoznata na našim prostorima ili je ima koliko ima i pripadnica/ka našeg naciona! Što se tiče vina, ono nije naročito omiljeno u narodu za razliku od rakije i piva, naročito poslednjih godina. Pamte se i bolja vremena u potrošnji vina, najčešće mešanog sa Sodom u vidu špricera ali to već spada u Istoriju Enologije. Naravno da se nikako ne može zaobići ni Marko Kraljević koji je sa vernim mu Šarcem tamanio tulumine vina. Ako se poslovica shvati metaforično (uobičajeno pravilo za razumevanje poslovica), to jest da pijan čovek govori istinu, mišljenja sam da ni to nije pravi put da bi se potvrdila uzročno-posledična veza između vina (alkohola) i istine. Po pravilu pijani pripadnici i pripadnice našeg naroda, buncajući odrvenelih jezika i stondiranih mozgova, izbacuju iz sebe kal, gorčinu, pakost i zlobu, uz neverovatno intenzivnu potrebu da do bola povrede pre svega bližnje, tako da tu od istine nema ni traga. Naučno nisu dovoljno argumentovani uslovi pod kojima su Latini skovali ovu poslovicu ali se koliko - toliko logično objašnjenje mora potražiti u kvalitetu vina. Vino koje se kod nas pije, sadrži u sebi pored raznoraznih koještarija i hemijsko đubrivo, dakle sve, samo ne istinu! Zaključujem : iako benigna pozajmica poslovice i usvojenje iste, nisu ni za nokat doprinele saznavanju istine!

SUBJEKTIVNA ANALIZA NARODNIH POSLOVICA

GDE ČELJAD NIJE BESNA, KUĆA NIJE TESNA Poslovica već na prvi pogled nije u saglasju sa stambenom problematikom na ovim prostorima. Ne računajući Kineze, mi smo na prvom mestu na svetu po broju osoba koje staju na 1m2. Nekoliko hiljada dvoraca i palata novih bogataša, ni malo ne popravljaju faktičko stanje. Počev od stanova pa sve do bolnica, prenapučenost je tolika da prevazilazi maštu! Dvoje, troje u jednom krevetu, desetoro ljudi na jedan klozet, dva pacijenta na operacionom stolu...to možemo samo mi! Kuća ne samo da je tesna nego je to već neizdržljivo! Da je situacija van kuće bolja, izdržali bismo, navikli i privikli bismo se ali setite se samo autobusa, trolejbusa i tramvaja! Kuća jeste tesna ali spram sardinoidnog osećaja u "dušegupkama" GSP-a, neuporedivo je prihvatljivije biti u tesnoj ali svojoj kući. Dakle, poznavajući ovdašnje prilike, nema ni teoretske šanse da kuća nije tesna! A što se tiče čeljadi čije je bazično osećanje bes do ludila, još pojačan tesnoćom kuće, poslovica bi morala/trebala da glasi : "GDE JE KUĆA TESNA, ČUVAJ SE ČELJADI KOJA JE IZUZETNO BESNA!

DEAD MAN WALKING

DEAD MAN WALKING

Poznajem, viđam, srećem, znam za njih, ima ih....mnogo žena i muškaraca, mladih a starih. Izgledaju i deluju istrošeno, izborano, izgužvani vremenom, nepokretni su umno i fizički. Sve što čine i rade, otaljavaju, ostavljaju po strani za neko "sutra", u stanju su neprekidnog podhranjivanja sopstvene inertnosti, prizivanja negativne energije, opčinjeni su svojom "nesrećom" i u njoj se najbolje snalaze. Smeta im svaki pokret, ne podnose vetar, kada Sunce sija najradije se prisećaju tmurnih kišovitih dana, blata, susnežice... Smeh, radost, čak dečju, ne mogu da podnesu, mršte se na čiste ulice, oprane prozore, obožavaju gužve u autobusima kao mogućnost za gunđanje sebi u bradu, redove u kojima se "obračunavaju" sa nedostupnima, uvek nalazeći sagovornike iz svoje "sekte." Vegetiraju, ne žive. "Bleje" bez i jednog pokreta, i mentalnog! Nesahranjeni su sam zato što im srce kuca i krv kola venama pa makar i jedva!

„Kad bi mi nebo podarilo još deset, još pet godina života, mogao bih da postanem zaista veliki slikar.“ To je izrekao bezmalo devedesetogodišnji japanski umetnik Hokusai, već odavno poznat i slavljen. Ceo svoj vek je proveo radeći i njie mu bilo dosta, njegovoj radoznalosti i aktivnosti nije bilo kraja. Hokusai je bio star a mlad!

I da delim savete a rekao sam već da je to lakše nego „srediti“ sopstvenu stolicu, dakle, i da delim savete, ne bih mogao pronaći ni jedan koji bi ih pokrenuo.

„Sekta“ mladih starica i staraca sve je mnogobrojnija i neverovatno žilava u otporu spram života i njegovih makar uobičajenih aktivnosti. Tražiti i nalaziti razloge u ratovima, bedi, nepodobnoj Vladi, mržnji, zavisti, zlobi ili ih čak izmišljati, beskorisno je, jer „sekta“ postoji od prvih dana čovečanstva. Kao što ne znamo svrhu postojanja komaraca u lancu Prirode, isto tako ne znamo ni razloge njihovog bitisanja. Činjenica je da postoje!

DVADESET OSMO PISMO

DVADESET OSMO PISMO

Dragi Antonio,

Dobro ste rekli da su reči reči a da od svakog čoveka/pojedinca/individue zavisi koju će i kakvu

sliku i predstavu u svojim mentalijama stvoriti. Pominjete da ste i ranije pisali o "otrcanosti" i

„izlizanosti“ pojedinih fraza, da se to može odnositi i na reči, izraze.

Postoje neopisive stvari, pojmovi koji u nama sijaju, zrače nepojamnom svetlošću, izazivaju

neslućena i neverovatna osećanja a rečima se ne mogu opisati! Ili mogu a onda to zvuči kao „pukotina.“

Slažem se s vama a kao potvrdu, mogu vam reći da 50 godina tražim iole odgovarajuću reč koja

bi mogla na pravi način biti opis „pukotine“. Ni u jednom trenutku je ne posmatrajući ni promatra-

jući anatomski, što je za opis mnogo jednostavnije složićete se.

Kad god bi mi se učinilo da sam blizu „cilja“, izgovorivši je ili napisavši je, reč/reči bi postala/postale banalne, sladunjave, otrcane i bljutavo prizemne. Možda se treba pomiriti sa tim

i uživati u činjenici da u ovom trenutku na ovom našem zrncu od planete postoji više od tri milijarde

„pukotina“ i da svaka od njih predstavlja jednu jedinu i neponovljivu Galaksiju u ogromnom Kosmosu.

Pozdravljam vas, M.P.

DVADESET SEDMO PISMO

DVADESET SEDMO PISMO

Dragi Antonio,

Iako preterujem citirajući ipak mi je drago što su vam „legle“ reči Hajneove :“.........i onako bi se čitala. “Od Adama i Eve pa naovamo, milijarde su čeznule za "zabranjenim voćem."

Dopisujemo se (vašom ljubaznošću) već godinu dana, jadam vam se, pomažete mi i savetujete

me, često, imam utisak, preterujući u usvajanju ili razumevanju

mojih pojedinih stavova ali da ne „davim“, dopisivanje s vama mi je život učinilo

zanimljivijim i rekao bih nekako svrsishodnijim.

U već pominjanoj knjizi koja je kod nas izdata pod nazivom : SVAKIM ČASOM SVE JE MANjE VREMENA, u priči REKA, naišao sam na briljantnu minijaturu :

„...a onda široka stidnica, koja se poput kakvog malog stabla pruža sve do početka stomaka.“ Nešto kasnije : „da (je) tvoja pukotina.......zaista jedan mogući put povratka zaboravljenim

davninama, početku sveta kako bi rekao onaj promućurni slikar."

Povodom prethodnog najpre bih da razrešim jedno tehničko pitanje. Naime, kod

nas je Kurbeova slika (nastala 1866 god.) poznata po nazivom POREKLO SVETA.

Priznaćete da je velika razlika između početka i porekla. Skloniji sam POREKLU.

Pre dosta godina, Olga Božiković je objavila tekst sa nadnaslovom : Umetnički skandal ili....

i velikim naslovom KO SE BOJI GISTAVA KURBEA.

U tekstu objašnjava da je u Le Nouvel Observateur Filip Soler objavio članak

pod tim naslovom. Božićkovićeva piše dalje: “Najnoviji roman francuskog pisca

Žaka Anrika VEČITA OBOŽAVANJA uznemirio je lažnu čednost i policijske duhove....

oslanjajući se na antipornografski član novog krivičnog zakona, knjiga se

osuđuje što na koricama izdanja nosi reprodukciju upravo dela POREKLO SVETA.

Tu reprodukciju objavljuje i Le Nouvel Observateur. Zanimnjivo i značajno je da je slika posle dugog prelaženja iz ruke u ruku dospela do svog poslednjeg

vlasnika, Lakana. Zašto Soler smatra da je Žak Lakan (1901-1981) „pravo odredište"

za Kurbeovu sliku? Verovatno zbog stava ovog istaknutog psihijatra i psihoanalitičara o „evidentnoj ulozi totalne slike ljudskog tela kao posrednika i o značaju sopstvenog tela – zarad uspostavljanja čovekovog identiteta.“Božićkovićeva svoj tekst završava rečima :

“Svaka stvar dođe na svoje mesto. Uostalom,

obavestili su me u poverenju da Vatikan mašta o tome da nabavi POREKLO SVETA. Zbilja, ko se danas boji Gistava Kurbea?“

Ovo ispade više od rešavanja tehničkog pitanja ali se nadam da će vas zanimati.

Pišete/kažete :“tvoja pukotina...“. I Lorens Darel u svom ALEKSANDRIJSKOM KVARTETU,

na jednom mestu kaže : “grimizna pukotina.“

Pukotina, raspuklina, prorez, rupa/rupica...ne, ne odgovara mi ni jedan od tih izraza, reči su zaista jalove da opišu taj veličanstveni deo ženskog tela!

Očekujući odgovor, vaš M.P.

DVADEST ŠESTO PISMO

DVADESET ŠESTO PISMO

Poštovani Antonio,

Drago mi je da sam vas nasmejao i raspoložio. Pitanje sam vam postavio sasvim

ozbiljno a vi mi u veselju priznajete da sam ako ne sto posto u pravu, na pravom

putu, da ste zaista osetili potrebu da neke stvari i situacije bolje i detaljnije razjasnite, kažete: ne zbog „pogrešnih zaključaka“, već da bi ih, uslovno rečeno, raščinili „besmislenosti“.

Kada je reč o „sebičnosti“, složićete se sa mnom da je svaki čin stvaranja u svo-

joj osnovi sebičan, što nikako ne mora da podrazumeva negativnu konotaciju.

Možda je bolje reći LIČAN nego sebičan. Iako svaki ličan čin, bez obzira da li se

čini širem interesu, za dobro zajednice ili čovečanstva u celini, priznajem, podrazumeva ili

zahteva određenu dozu sebičnosti.

U krajnjoj liniji, izneti na videlo i ponuditi svoje delo čitaocima, gledaocima ili kako

bi rekli današnji „teoretičari umetnosti“ : konsumentima, pored toga što je veoma

hrabar čin, ličan je čin koji u sebi nosi deliće sujete, ekshibicionizma, potrebe za samopotvrđivanjem, u osnovi je sebičan čin!

I da ne razglabam više, sve što činimo ili čak ne činimo, u sebi sadrži našu sebičnost kao deo opšte borbe za opstanak, za samoodržanje.

Dostojevski je rekao:“U apstraktnoj ljubavi prema čovečanstvu, čovek najpre voli sebe."

Razmišljajući na više nivoa i ne želeći da budem „mazgovito“ kategoričan i isključiv, vagajući „za i protiv“, pada na pamet Salman Ruždi koji je svojim SATANSKIM STIHOVIMA izazvao izricanje fatve.

Da li je to posledica „pogrešnih zaključaka“? Ubeđen sam da je Salman itekako

razmišljao, verujem i o posledicama, dok je pisao SATANSKE STIHOVE, iako

ovakvu reakciju sigurno nije mogao da predvidi. Naravno, ovo je drastičan primer

„pogrešnog tumačenja“. Sada (već godinama) može/mora da razmišlja o eventualnoj sebičnosti

i besmislenosti svog čina.

Ja lično, ponovo sa zadovoljstvom čitajući SATANSKE STIHOVE, i danas kao i

kada je knjiga objavljena, podržavam Ruždijevu „sebičnost“, ne vidim da je u

pitanju bilo kakav besmisao (naprotiv!) i mislim da samo „grešni“, vodeći se pre

svega političkim razlozima, mogu čitajući SATANSKE STIHOVE doći do pogrešnih zaključaka. Neumitno se nameće Hitlerovo spaljivanje knjiga. A Aleksandrijska biblioteka ?

I dan danas se knjige ako ne spaljuju a ono zabranjuju. A „dobri i pošteni“Hajne (kao što je govorio moj pokojni prijatelj Slobo Karadžić) je rekao : “Cenzura nije trebalo da zabrani knjigu, ionako bi se čitala.“A Fokner predviđa:“Velika dela će se iznova roditi, kada bude prestao strah.“

A da li ima nečeg (iako mi zvuče anahrono, čak pomalo smešno!) u rečima

Džona Raskina (VREDNOSTI) :“Da li vam je ikad palo na um da nekim najboljim i najpametnijim umetnicima.....nije uvek moguće objasniti kakve divote stvaraju; i da je, može biti, baš savršenstvo njihove umetnosti u tome što tako malo znaju o njoj?"

Naše dopisivanje sam počeo jadajući vam se zbog nekih reči kojima ne znam

(uvek) smisao, reči koje se iznenada pojavljuju i iznenada nestaju etc.,etc. pa

pa sam u nekom od pisama pomenuo knjigu Predraga Matvejevića

RAZGOVORI S MIROSLAVOM KRLEŽOM i citirao Krležu. Opet to činim:

„Otkad postoji čovjek, njime vladaju riječi. ......Ove današnje riječi zavladale su

čovjekom sudbonosno, možda čak i kobnije od toga pojma, određujući mu put u

daleku i nedoglednu budućnost tako nametljivo da se čovjek njima slijepo pokorio kao diktatu više sile.“

I vama drag Ivo Andrić je u ZNAKOVIMA PORED PUTA napisao:“Reč višestrukog smisla i

velikog domašaja...ispunila bi možda još mnogo prostora, a ne bi mogla da obuhvati ni približno

sve varijante, ni da objasni svoje višestruko značenje ni označi svoj krajnji domašaj. Stajala bi i

dalje pred nama, svetla, moćna zvučna i bleštava, a nejasna i teško objašnjiva."

Moram ali uzgred da dodam da osim lične sebičnosti (o kojoj već govorimo)

postoje državna, ideološka, religiozna i najšire gledano, sebičnost globalizacije.

Za razliku od Konrada i vas, gore pomenute sebičnosti pod pretpostavkom da

razmišljaju (pre ili posle,nije važno) uopšte se ne obaziru na veliku dozu besmislenosti

niti ih zanimaju pogrešni a još manje ispravni zaključci.

Iskreno se nadam da vam nisam bio previše dosadan, vaš M.P.